ZONA KOMFORA

Mnogo je lakše uzviknuti tu i tamo “Vučiću, pederu!” i reći kako su naprednjaci krivi za sve, nego preuzeti odgovornost i dati priliku nekom drugom da oslobodi okupiranu Srbiju i povede državu u bolje sutra.

PIŠE: Peđa ĐUROVIĆ
FOTO: FoNet

Srbiju su snašli izbori. To je onaj demokratski proces tokom kog građani među ponuđenim kandidatima svojom voljom biraju onog ko će u narednom periodu voditi državu.
Pravo glasa na izborima imaju svi punoletni građani. U Srbiji to pravo imaju i građani koji su se upokojili pre 5, 10, 15 godina… kao i oni koji su napustili zemlju ko zna kad, bez želje da se ovde ikad više vrate.
Žalosno je što zakon u Srbiji ne reguliše lepo ovu oblast, pa glasanje nije građanska dužnost, već je samo građansko pravo. Da sam u prilici, borio bih se za to da glasanje na izborims postane (sveta) građanska dužnost, i da od njenog ispunjenja zavisi dobijanje/produženje pasoša, lične karte. 
Možda to zvuči nedemokratski, ali cilj ponekad opravdava sredstva. Ako je svrha izbora da državu vodi vlast koja je dobila poverenje većine građana, onda se mora raditi na tome da većina i izađe na birališta. Ovako, u situaciji smo da se vlast formira na osnovu glasova odgovornih, disciplinovanih, ucenjenih, podmićenih, poslušnih… (dopisati po potrebi) građana.
Kada se, međutim, ozbiljno analiziraju rezultati svih izbora od uvođenja višestranačja u Srbiji, više je nego jasno da prosečan srpski glasač ne želi promene. Ma koliko da je loše stanje u državi, neće Srbin da daje svoj glas za promene. Jer, ako se promeni, možda to bude i na gore!
I što je veći tiranin na vlasti, to je otpor prema promenama veći. Jer promene mogu za posledicu da imaju i preuzimanje odgovornosti. A to bismo svakako gledali da izbegnemo. I nemojte da vas čude rezultati tek održanih izbora u Srbiji.
Mnogo je lakše uzviknuti tu i tamo “Vučiću, pederu!” i reći kako su naprednjaci krivi za sve, nego preuzeti odgovornost i dati priliku nekom drugom da oslobodi okupiranu Srbiju i povede državu u bolje sutra. Jer tako se izlazi iz zone komfora, koji nije neki, ali smo se navikli na njega. I uvek imamo u koga da upremo prstom i da na njega svalimo krivicu za sve.
Samo ne daj Bože bilo kakvih promena jer, ćuti, može i gore!