Umesto pisma Deda Mrazu

PIŠE: Peđa B. Đurović

Ovo doba godine rezervisano je za pisma Deda Mrazu. Građani Srbije imaju tu (ne)sreću da ne čekaju poklone, milostinju, radost ili ispunjenje želja od onog dekice iz Laponije. Naš Deda Mraz stacioniran je na Andrićevom vencu 1, u kancelariji sa devet TV ekrana. To kad ne ispija u Jajincima, u podrumu porodične kuće, vina koja koštaju koliko i automobil srednje klase.

Skromni siromašni huligan sa severa Zvezdinog stadiona evoluirao je u vrsnog poznavaoca i kolekcionara vina. American dream Serbian way. Evoluirao je, doduše, i u diktatora kakvog ovi prostori ne pamte: pomahnitalog, razularenog, izgubljenog dodira sa stvarnošću. I nema čestitog žitelja Srbije koji se ne pita čime smo ga tako ozbiljno poremećenog zaslužili i kako nam se desio? Na to pitanje odgovor će dati istoričari. Možda. Nekad.

Dragi Deda Mraze s Andrićevog venca (koliko je samo trebalo stezanja želuca da napišem ovo “dragi”), imam za tebe nekoliko želja. Ne mogu da se pohvalim da sam u ovih tvojih 8 godina bio dobar, jer u tvom sistemu vrednosti, ja sam državni neprijatelj, onaj što prima pare od Đilasa i Šolaka (mentalna zabeleška: iscimati Đilasa posle praznika da se otvori za neki dinar, kad sam mu već na platnom spisku), ja sam onaj koji ti napada porodicu i koji udara na tvoju čast i dovodi u pitanje tvoje poštovanje Ustava, tvoj patriotizam, onaj što te naziva veleizdajnikom i koji želi da posle pravičnog sudskog procesa zaglaviš višedecenijsku robiju.

Računam, ipak, na tvoje široko srce, na tvoju kao Rusija veliku dušu, i na tvoju želju da se dodvoriš čak i onima koji te otvoreno preziru. Prvo nas malo mrziš, pljuješ, galamiš na nas sve praveći one grimase usled kojih poprimiš lik ozbiljnog ludaka, a onda promeniš taktiku, pa pokušaš da nas podmitiš. Jer to je jedini način da ikad u životu dobiješ makar mrvu bilo čije naklonosti. Da je kupiš. Možda ti i nisi toliko loš, iako je kao dan jasno da si zao, želim da verujem da si ipak samo nesrećno dete zarobljeno u telu naizgled odraslog muškarca, koje o sebi misli gore nego o svim svojim imaginarnim neprijateljima.

Moje želje za Novu godinu su skromne, budući patrijarše: da budem zdrav. To podrazumeva da sačuvam i ove mrve psihičkog zdravlja koje su mi ostale, a to, dalje, znači da iz naših života nestanete svi vi Vučići, Vesići, Vulini, Sline, Lončari, sve napirlitane Jorgovanke, porno Zorane i Darije, svi klempavi Martinovići, svi bizoni (i Đukanovići i Sarape), sva neobuzdana paščad preko kojih uređuješ medije, a pre svih kralj laži i ludila DJV i kralj kokaina i ostalh droga Ružičasto Grlo Žex.

Ne želim nikom od vas, ma koliko vas prezirao i ne podnosio, nikakvo zlo. Želim vam dobro zdravlje i što je moguće duže živote, da biste mogli da iskusite blagodeti stare jevrejske kletve “Dabogda imao pa nemao!”. I da konačno završite u zatvoru, gde je većini vas mesto. Svestan si, Aleksandre sa Andrićevog venca, da je piramida zla na čijem vrhu si zaseo i sereš i pišaš po svima ispod tebe, zapravo iluzija, koja će se izvlačenjem samo jednog kamička urušiti kao kula od karata. E to želim, Aleksandre! Da pukne jedna karika u tom vašem lancu zla, pa da se sve prospe. I da se onda konačno prebrojimo. Ali ne onako kako si nas ti učio: 4 čoveka na kvadratni metar, pa zimske jakne, pa šalovi i rukavice, već da vas narod koji uništavate godinama prebroji fekalno obrađenim motkama po leđima i njihovim sedalnim delovima.

Obraduj me, molim te, i reci mi da nisam neskroman u željama! Reci mi da si i ti svestan da će mi se želja ispuniti pre nego što nas stigne osmi pik dvanaestog talasa korone, koju si vešto iskoristio za učvršćivanje vlasti i ilegalno naseljavanje bliskoistočnih migranata (ne ćute baš svi vozači koji su ih autobusima prevozili pod policijskom pratnjom, niti ćute baš svi policajci i vojnici). Učini da bar na trenutak poverujem da su čuda moguća, da je moguće da će se ovaj narod konačno probuditi i da će u glas reći: “Čekajte, ljudi, pa mi smo narod koji ne zaslužuje ovakve izdajnike i kriminalce na vlasti!”. Učini da poverujem da će iduća godina biti bar za mrvu bolja od ove, i da ćete politički umreti.

Znam da ćeš me slagati, jer ti lažeš čim zineš, to ti je manir, ali će meni bar na minut biti lakše. Dobro de, lažem i ja tebe, jebe se meni i za tebe i za tvoje dupelisce, vi ste svakako gomila izdajnika ogrezlih u kriminal, i vaša je sudbina više nego izvesna, pitanje je samo vremena kad ćete biti obrisani sa političke karte ove naše nesrećne zemlje. Za sudbinu naroda još nije izvesno, odumiremo u svakom pogledu, ali ne se znae dok Zare igra.

Na kraju ovog novogodišnjeg pisma, tvojoj porodici najiskrenije želim zdravlje i dug život, jer iako nisam vernik, hrišćanski način razmišljanja mi je blizak. A tebi, kao što gore rekoh: što bolje zdravlje i što duži život, da bi što duže vukao bukagije. Tvojim partijskim kamaradima i saradnicima u organizovanom kriminalu i izdaji zemlje želim da te do kraja života prate, pa čak i kad budeš trunuo u apsu. Ako si se kojim slučajem ovim pisanijem našao uvređen, molim te da primiš k znanju da mi je zbog toga drago. Jer ti si, zapravo, obična strina, lažljiva i lajava, koja osim uvreda ništa drugo i ne zaslužuje. Ajd pa srećna nova, predsedniče!