U IME SVIH NAS…
Slet povodom Dana mladosti
Piše: Peđa B. ĐUROVIĆ
Pripadam generaciji rođenoj hiljadu devetsto šezdeset i neke. Mogli bismo se nazvati i Titovim pionirima, ali danas uopšte nije popularno pominjati ime maršala Josipa Broza. Jerbo je on, sudeći po mišljenju zabrinjavajuće većine, glavni krivac za propast nebeskog naroda. Urotio se Stari, zajedno sa predstavnicima masona, Vatikana, CIA i KGB, a svima im je jedini cilj bio da unište nebesku Srbiju. Logično je, naime, da se vaskoliki svet uroti protivu naroda od kog je nastala ova civilizacija.
Vinča je kolevka čovečanstva, srbski jezik osnova je brojnih jezika u svetu, bilo nas je svuda; od Grčke do Škotske i Irske, i svuda smo suvereno vladali. Dok nešto nije krenulo naopako. I dalje smo ostali kurčeviti, poput Gala koji su dresirali Rimljane (barem tako tvrde u stripu o Asteriksu i Obeliksu), ali su se naši neprijatelji nelagodno brzo umnožavali, te su na kraju došli u poziciju da nas ugroze. I da nas svedu pod onu šljivu, o kojoj je besedio i dobri i čestiti Mitar Tarabić.
I da se vratim na početak teksta: pripadam generaciji rođenoj hiljadu devetsto šezdeset i neke. Generaciji koja nije učena da prebrojava krvna zrnca, da razlikuje ljude na osnovu rase, ili verske opredeljenosti.
Bila je to generacija koja je učena da u životu mogu da uspeju samo dobri ljudi, za koje je potpuno nebitno koje su boje kože, koje im je boje pasoš, kom se Bogu klanjaju.
Može biti da nam je to hendikep, da smo drugačije učeni, da smo od malih nogu dojeni fašizmom, ne bismo imali razne Jasenovce, Kragujevce i druga stratišta na kojima su stradali mučeničkom smrću nevini mladi i još neformirani ljudi. Možda bi nas danas bilo više, ali bismo bili zadojeni mržnjom.
Nije da je sada nema, i da smo u potpunosti operisani od tog osećanja. Ima je, i to u velikoj meri. Problem je što ona nije usmerena ka drugima, već ka nama samima. I kroz nas, tu mržnju projektujemo na druge. I očas posla sestre i braću nazovemo izdajnicima, drugosrbijancima, ološem, šljamom. I očas posla komšije nazivamo neprijateljima, i uvek nam tuđe govno smrdi više nego naše, i uvek je komšijina mama veća kurva nego što je naša. I uvek je naš predsednik veći peder nego komšijski.
Danas, kad počnete da merite da li je neko
ustaša, balija, rumunska kurva, šiptarsko govno,
razmislite prvo od kog smo materijala sazdani.
I ma koliko se mi, poput žabe koja digne nogu kad vidi da se konji potkivaju, upinjali da stremimo ka evropskim demokratskim vrednostima, dođemo u predorgazmično stanje kad car Putin (ili ini diktator njemu sličan) demonstrira silu nad slabijim od sebe. Volimo mi čvrstu ruku, baš koliko i mlada voli čvrst muški organ tokom prve bračne noći. Volimo kad nam se tresu gaće, i kad ponosno možemo da kažemo: “Jesi video kako im je rekao?!”.
I baš na toj ljubavi svoju apsolutnu vlast bazira najodvratniji i najljigaviji predsednik države u istoriji ove napaćene zemlje, čija je sudbina bila da se formira na raskrsnici puteva, da se nađe na udaru različitih osvajača, i zemlje o koju je svaka šuša otresala onu stvar. Prkosili smo, nije da nismo, baš poput već pominjanih Gala, ali smo i nestajali. Demografija vekovima radi protiv nas.
Pogledamo li samo noviju istoriju, iz dva svetska rata u 20. veku izašli smo kao pobednici, ali smo bili desetkovani. U prvom ratu stradalo je gotovo 60% muške populacije, za drugi se još ne zna, istorija još uvek falsifikuje podatke.
Izašli smo kao heroji, kao pobednici. A nikad jadniji i bedniji. I na tom jadu i bedi, a nošeni talasom imaginarne pobede, gradili smo budućnost. Pa smo dočekali da nam decu vaspitavaju centri za socijalni rad, da ih za džeparac otkupljuju bogati Skandinavci i drugi razvijeni narodi, UDBA je imala posebno odeljenje koje se u ime države bavilo krađom beba, tu praksu nastavile su i službe koje su nasledile ozloglašene komunjare.
Sve u svemu, ubrzano smo radili na sopstvenom uništenju. Sve gradeći mit o nenadjebivim Srbima, narodu pred kojim svima padaju gaće.
A sjebao nas je, sestro i braćo, hrvatski general Tuđman. Kog smo odškolovali našim parama, dali mu sve uslove za lagodan život, podvodili najbolje kurve, držali ga kao malo vode na dlanu. Sjebao nas je i Juka Prazina, bošnjački kabadahija koji bi u svakoj pristojnoj državi bio osuđen na bar 2-3 doživotne robije. Sjebao nas je i slabašno naoružani odred civilne zaštite Slovenije, i (kako smo onda ogorčeno govorili) peder Janša na njegovom čelu. Pojednostavljeno, sjebao nas je ko je stigao, i kome se digao.
Zato danas, kad počnete da merite da li je neko ustaša, balija, rumunska kurva, šiptarsko govno, razmislite prvo od kog smo materijala sazdani. I kako smo učestvovali u stvaranju sopstvene istorije. I još važnije, šta ostavljamo deci. Jer ovo što im ostavljamo ne vredi ni po lule duvana, a već koliko sutra, vredeće još manje.
O AUTORU
