POZIV KOJI MENJA SVE
Za svaki slučaj, ako ovo čita neko ko ne živi u Srbiji, objasniću samo to, da je pred ove izbore u Srbiji, postalo uobičajeno da na adrese na kojima žive neki ljudi, koji su tu i prijavljeni, stižu pozivi za glasanje nekim drugim ljudima, koji na tim adresama jednostavno ne žive, niti su ikada bili prijavljeni
PIŠE: Jelena ĆIROVIĆ
FOTO: Južne vesti
Već je izlizano govoriti o pozivima za glasanje nepostojećim ljudima, na postojećim adresama. Da nije tužno, bilo bi smešno. Ali nije smešno.
Podrazumeva se da postoji jedinstveni birački spisak. To znači da koji god su izbori u pitanju, vaše ime može da se veže samo na adresu na kojoj živite i da vaše ime, u tom jedinstvenom biračkom spisku, mora biti upisano pod samo jednim brojem. Prosto, logično, jednostavno.
SVE PO SPISKU
Da bi neko imao prijavljeno prebivalište na vašoj adresi, potrebno je da ste vi kao vlasnik te nekretnine, zajedno sa osobom koju prijavljujete i sa dokazom o vlasništvu na toj nepokretnosti, otišli u MUP i da ste tu neku osobu prijavili na vašoj adresi. Što će reći, postoji zakonom propisana procedura. Jasna.
Izlizano, ili ne, još kratko ću se zadržati na toj temi, osobe za koje vi nikada niste čuli, niti videli, dobijaju pozive za glasanje na vašoj adresi. Dakle, upisane su na jedinstvenu birački spisak.
Ovo što ovih dana govore predstavnici opozicije, da imaju dovoljno kontrolora da ovakve nepravilnosti ne dozvole, mogu da okače “mačku o rep”, jer ako neko može da dobije poziv za glasanje na vašoj adresi, a vi toj osobi niste prijavili prebivalište, sigurno može i da ima ličnu kartu u kojoj je prebivalište upisano na toj istoj adresi, onda možete da se “slikate”, jer na osnovu lične karte legitimišete vaše pravo da birate.
Hoće li neko da mi kaže, da postoji neko, ko može da “isprati” nepostojeće “prijavljene” ljude u recimo soliteru u kome ja živim, u kome postoji više od 150 stanova, a stanare i podstanare ne može niko ni da “pohvata”, nezavisno od izbora?
Kraj, nema dalje.
Ne možete im ništa, bar ne do izbora, odnosno do nedelje, a sve kasnije je kasno. Opet “mačku o rep”.
O ovoj masovnoj pojavi se i piše i govori poslednjih dana, pa tema koliko god bila interesantna, nije bitna, jer se njom već dovoljno ispiraju usta, rekla bih bez uspeha.
KAD VLAST MISLI DA STE BUDALE
A šta kada jedna osoba koja je zaista prijavljena na adresi, dobije dva poziva za glasanje, jedan za predsedničke i parlamentarne izbore, drugi za lokalne, a pod različitim brojevima, pod kojima su upisani u jedinstveni birački spisak?
Prvo čovek pomisli, pa da, to su dva različita spiska, a onda do malog mozga dođe misao, pa ne postoje dva različita biračka spiska, mora da postoji samo jedan, jedinstveni birački spisak! Ali različiti brojevi? Opet Matrix? Čija su imena ispunila te između, brojeve? Jel to moguće kontrolisati? Što se uopšte bavim ovom “izlizanom” temom?
Ne zato što je Predsednik Republike pre neko veče u svom stilu rekao: “Pa šta onda?” Kao da hoće da nas bije. Na tu drskost, bezobrazluk i bahatost smo navikli, ne bi ni obratili pažnju. Ipak je on Predsednik, navikli smo da nas pravi budalama, a funkcija mu “visoka”, pa bolje da ćutimo.
Zašto me je izlizana tema “dobijanja poziva za glasanje”
nepostojećih glasača inspirisala?
Zato što se osećam kao neopevana budala, jer mi neko bezobrazno, drsko,
skroz otvoreno, stavlja do znanja da smo svi mi jednostavno, nule. Kao da nas nema.
Kad ono, videh i ministarku za državnu upravu i lokalnu samoupravu, čije ime ne mogu ni da zapamtim, i bolje, jer bi u mojoj memoriji zauzela mesto nekom važnijem podatku, kako nam, “mrtva ‘ladna” objašnjava da je proverila navode o fantomskim biračima i da su oni netačni, pa dodade još da je moguće da se ljudi prijavljuju na adresama na kojima ne žive, “zbog parkinga, jer im deca idu u obližnju školu ili obdanište”.
Tek tako je moguće da se neko prijavi na adresi na kojoj ne živi i da se tako nađe na biračkom spisku! Reče nadležna ministarka! Šta je htela da nam kaže? Jel to moguće, ili nije?
OSTALI SMO BEZ SUVISLOG ODGOVORA
Opet ne znam da li da se smejem. U stvari znam, treba da plačem kao 2012.godine kada su ovi prevaranti došli na vlast, kao i svake druge godine kada su “rekonstruisali” Vladu, pa smo dobijali nove ministre i ministarke, što podobnije, to bolje. Što više onih bez profesionalnog dostignuća i ličnog integriteta, to bolje i podobnije.
Ne mogu reći da sam vrstan poznavalac nacionalne istorije, ali po nešto znam. Dovoljno, da odgovorno mogu da tvrdim da nikada većih neznalica i poltrona, u odnosu na istorijski period u kome su birani, nije bilo, nego u poslednjih 10 godina.
Ne zaboravite da je proteklo jedva nešto više od 100 godina, od kada su Turci vladali na ovim prostorima. Istorijski, kratak period.
Dozvoljavam da se posle 350-450 godina njihove vladavine u srž našeg nacionalnog bića uvuklo i lukavstvo i podlost i prilagodljivost, sve ne tako lepi epiteti, koje čovek može i da razume, pa možda i da opravda, ako je to bila cena nacionalnog opstanka.
Ali, prošlo je tih 100 godina. Prošlo je vreme u kome svako od nas, bar po porodično predanju može da zna gde mu je stradao pradeda, a gde deda, jel Mačkov kamen, jel pizda materina? Koliko nas je uopšte otišlo na mesta gde su oni stradali?
(NE)SPOSOBNI U XXI VEKU
Generacija očeva se nekako izvukla, između komunističkog nasleđa i građanskog rata ’90-ih (svesno kažem građanskog rata, jer smo bili jedna država). A pitam se, zašto? Jel za rad Vučića pred kojima ” treba” da povijamo glave, zbog radnih mesta na određeno, ili, zbog jebene bar “sigurne” plate? Ili zbog toga što se zovemo više ili manje “sposobnima” da preživimo u nekoj vrsti prevare?
Ne želim da budem “sposobna” u dvadeset prvom veku. Želim da radim i da bar pristojno mogu da živim od rada, a ne od “sposobnosti”.
Da li sve ovo treba da trpimo zbog onoga ko je umislio da treba da bude istorijski velikan? Onoga koji želi da ga istorija pamti? Pa pamtiće ga, ali ne po onome po čemu je želeo i želi i dalje. A jel treba da povijamo vratove i pred ministarkama koje ne znaju da niko ne može da se prijavi na tvojoj adresi, bez tebe, lično prisutnog, pa ni zarad parkinga, ni obdaništa?
Pred kojim još ministarkama treba da povijamo vratove, da bi preživeli? Pred onima koje “nisu smele” da odbiju funkciju, a tako rado bi? “Majke mi”. Pa šta mi sada smemo, ako one nisu smele tada da kažu “Ne”?
Da li mi uopšte znamo ko su nam ministarke i ministri? Ova za državnu upravu i još nešto, ova za pravdu, Vulin, Toma Mona, neprikosnoveni as? Jel ova zemlja Diznilend?
Kakve su izborne prevare još iskonstruisane koje nismo “provalili”, i koje će proći pored svih kontrolora opozicije, one sitnije, neprimetnije, kada će i ova očigledna da prođe?
Sram nas bilo sve, ako u nedelju dozvolimo da nam kriminalci, ulizice i neznalice i dalje određuju budućnost. Pored svih unapred pripremljenih prevara.
O AUTORU
