PISMO UNIFORMI: SPUSTI ŠTIT

Danas, opet postujem pismo koje sam pisao onda kada je prošle godine narod krenuo na narod… Jedna strana je imala uniforme, palice, pendreke… a druga je imala Volju… Postujem pismo koje sam pisao ljudima u uniformama, ljudima koji su “šetali” tih dana.

PIŠE: Darko (Vuk) OBRADOVIĆ

Dobri moji, potičem iz porodice čoveka koji je svoj život dao za svoj obraz, svoje ideale i ovu državu koju vi zdušno branite ovih dana od „neprijatelja“.

Moj otac se zvao Vuk Obradović, general major JNA, najmlađi u istoriji postojanja te instutucije, koja se danas zove Vojska Srbije. Svoju čast je odbranio time što je skinuo svoje generalske činove kada nije ispunio obećanje roditeljima koje nije mogao da ispuni, ostavljajući svoju brilijantnu karijeru.

Ono što mi je urezano u sećanje je njegova odlučnost i bez bilo kakve nedoumice doneta odluka da to uradi. Bez obzira na to što je bio glava porodice i bez činjenice da porodica ostaje bez plate od koje se živelo. Preživeli smo i brat i ja.

Danas obećanja niti izgovorena reč nemaju težinu niti vrednost.

Čast nema cenu. To mi je ostavio u amanet i u nasleđe.

Pišem svakome od vas pojedinačno da, kada krenete sa suzavcima, pendrecima, konjima i psima, pre nego napravite ikakav korak prema ženi, deci i studentima, neka vam prođe slika svoje dece i šta ćete im ostaviti u nasleđe. To je samo vaš izbor.

Pomislite na to šta ćete reći uveče, kada dođete kući izmoreni, teški samom sebi, kada vas dete bude pitalo “Tata, šta si radio danas?” Od tebe zavisi da li ćeš mu reći da ste vas petorica sa sve teškom opremom prebili golorukog momka koji leži na ulici, a koji je izašao da protestuje protiv onih koji vam govore da su oni huligani, ili ćeš mu reći da si odložio štit i odbranio svoj obraz i čast, i da je to ono što si mu taj dan doneo kao najveći poklon koji sin ili ćerka može da dobije od oca.

Pomislite na to šta ćete reći uveče
kada dođete kući izmoreni,

teški samom sebi, kada vas dete bude pitalo
“Tata, šta si radio danas?”

Znam da su vaša deca ponosna na vas, jer radite pošteno vaš posao, ali im ne oduzimajte pravo da, kada budu samosvesni, odluče da li je batina bitnija od obraza i časti.

Znam da znate da svi koji “pale naš grad” su neki momci koje je „neko“ doveo tu da vas izazovu. Znam da znate da nisu svi koji su izašli na ulicu, iz te grupe koja vas gađa.

Znam da znate da nije sve onako kako vam kaže „komandir“.

Znam da se mnogi od vas lome da krenu.

Znam da mislite ćete izgubiti posao, ako odložite štit. Nećete.

Ne zaboravite, štit i zastava se čuvaju do smrti kada braniš svoju zemlju od ravnopravnog neprijatelja. A ne od studenata, bake i deke, očeva i majki i onih koji drugačije misle. Njima se predaje i štit i zastava da tebe brane.

Ja sam svog oca izgubio, je su ga izdali oni najbliži. Nemoj da misliš da i tebe neće izdati oni, za koje misliš da sve znaju, i da su ti najbliži. Preživeli smo nameštenu aferu, preživeli smo dva pokušaja atantata i jedan pokušaj otmice mog oca, preživeli smo jedan pokušaj moje otmice, preživeli psihičko maltretiranje majke na poslu. Majku sam izgubio, jer je umrla od tuge za mojim ocem. To je bila ljubav i vezanost, zasnovana na vrednostima koje nam danas oduzimaju.

Ali to je teret onih koji su to osmišlajvali, a deo njih je i danas na mestima gde se odlučuje.

A ti ne ostavljaj teret svojoj deci. Otvori oči. Spusti štit. I pogledaj u budućnost. Ona je svetlija i bliža nego što misliš.

Na tebi je da li ćeš sutra, kada sve prođe, na posao ići uzdignute ili pognute glave. Na tebi je da li će u školi tvog sina ili ćerke biti neko dete čijeg si oca, majku, baku deku ili brata i sestru tukao nemilice nekog trenutka na ulici.

Težak je teret nepormišljenog poteza.

Siđi sa konja, skini šlem, dopusti mi da ti priđem, dam ti čašu vode, a kocku šećera tvom konju. Ako hoćeš, pričaćemo, o fudbalu, o konjima, o psima. I budi siguran da te neću povrediti. Ni rečima, a kamoli fizički. Spusti štit i pobedi sebe.