O FUDBALU I ZLATKU DALIĆU NA LAIČKI NAČIN

PIŠE: Jelena ĆIROVIĆ 

Hrvatska je osvojila bronzu na svetskom prvenstvu. Bravo za momke, bravo za ceo tim, bravo za energiju koja ih nosi. Meni su ulepšali dan.

Nisam nikakav poznavalac, ni preterani ljubitelj fudbala. Košarka mi je oduvek bila bliža srcu. A zašto onda ova tema?

Ima nešto više od fudbala, što me podstaklo na ovo pisanje. To je Zlatko Dalić.

Zašto? Postoje ljudi koji nekako tiho i bez pompe, povuku druge do svojih maksimuma. Postoje ljudi koji u svojoj sreći, a verujem i u nesreći, ne zaboravljaju druge.

To je danas retka i skoro zaboravljena disciplina. Ljubitelji fudbala će mi, verujem oprostiti što ne znam od kada Zlatko Dalić vodi hrvatsku reprezentaciju, znam da je bio valjda na istom mestu i na prethodnom prvenstvu, a pre toga, nemam pojma. Nisam čak ni Google htela da konsultujem, ne zanima me. Znam da sam, povremeno gledala neke utakmice, što Ligu šampiona, što vodeće nacionalne evropske lige, čak nekad i konferencije za štampu trenera. I od svega toga, ostale su mi urezane dve ličnosti: Jirgen Klop i Zlatko Dalić.

Utisak bio i ostao: različiti po mnogo čemu, ali jedinstveni po nekoj iskrenosti, po jednostavnosti, po duši, i ja ih po tome svrstavam u isti koš. Nekako sam im uvek verovala. Zašto, Bog zna?

A zašto ova tema od nekog ko pojma nema o fudbalu, po drugi put postavljeno pitanje u ovom tekstu?

Zato što se Zlatko Dalić, osvajač ovih i onih medalja i drugih zajebancija, posle osvojene bronze, zahvalio Ćiru Blaževiću, odao priznanje svom učitelju kao najboljem treneru, podelio svoj uspeh i svoju slavu sa njim. A prestigao ga, po statistici. Postavio ga pre sebe.

Zato što je u danu kada je osvojio bronzu, našao misli i vreme da izrazi saučešće porodici Siniše Mihailovića i podseti na vreme koje su provodili zajedno. Retko je to, da se u trenucima sopstvenog penjanja do zvezda, setiš ljudi od kojih si nešto naučio i sa kojima si nekada počinjao. I da im daš prednost. To mnogo govori o čoveku. To mnogo govori o karakteru tima koga stvara.

Sklonite sa strane sve naslovnice iz žute štampe regiona, oni i služe samo tome da dižu tenziju. Zlatko Dalić, rekla bih, naizgled miran čovek, promišljen, umeren, kontrolisan od samog sebe i sopstvenih emocija, uspeva da dostojanstvenim ponašanjem, bez obzira na stalni požar koji sigurno bukti u njemu, daje pečat i vetar u leđa Hrvatskoj reprezentaciji, više od svega drugog.

Neću ni o Modriću, ni o Livakoviću, koji su mi nekako pri srcu, ni o bilo kome iz starije ili mlađe generacije, ni o njihovim fudbalskim umećima, svaka čast svim momcima, ali je ovo druga priča, a to je da je Dalić našao način da izvuče najbolje. Kako? To samo on zna.

Na kraju, čestitam komšijama, prijateljima ili neprijateljima, baš me briga kako mrzitelji ovo doživljavaju. Zato sam navijala za Hrvatsku i uvek ću, dok ovakvi ljudi budu okosnica. Hrvatska je za mene osvojila prvenstvo. Bravo!

O AUTORU