NAJPOŽELJNIJI (NEPRIKOSNOVENI) NEŽENJA (3. DEO)

O Dušanu Bajatoviću, “najpoželjnijem” neženji u Srbiji (već gotovo deceniju) pisali smo pre neku godinu na ovom mestu. Pominjale su ga i Rada Karanac i Jelena Maksimović. Njih dve nisu imale neposrednog iskustva sa njim. Za razliku od Jelene Ćirović. Zato njen tekst ima posebnu težinu.

PIŠE: Jelena ĆIROVIĆ

U Utisku nedelje, pored umornog Tadića, poletne i više nego rečite (da me skoro uplašila), Marinike, i genijalnog Pece Popovića, mene nešto “dirnu” predlog za Utisak, i to onaj predlog u kome je glavni akter Dušan Bajatović, sa platom od 34.000 evra. Mesečnom, naravno. U Srbiji?

I evo, živimo u bedi i jadu 10 i više godina, sa prosečnom platom od recimo 500 eura, a sa najčešćom platom od recimo 300 eura. Neki na jugu Srbije (a to se poslednjih godina širi prema severu), preživljavaju sa 200 evra, ili još manje.

U celoj Srbiji oni koji primaju minimalac, taj isti minimalac zaista prime na svoj račun, pa onda kada podignu “svoj” minimalac, vrate pola poslodavcima, da bi zadržali “posao”. Neki u celoj Srbiji “rade” na ugovor o privremenim i povremenim poslovima godinama, koji čini mi se po zakonu ne može biti duži od 3 meseca. Neki “moćni” direktori raznoraznih javnih preduzeća, su u VD (vršilac dužnosti) statusu, takođe godinama, što takođe nije moguće po Zakonu. Ali je moguće u Srbiji Aleksandra Vučića.

Mogla bih mnogo toga da napišem o napred navedenom, svaka tema poseban tekst, ali sam fascinirana predlogom u kome je glavni akter Dušan Bajatović. Idemo devojke, žene, udovice, raspuštenice, u trku za najpoželjnijeg neženju Srbije, sa 34.000 evra platom. Onako “šmekerski”, ne krije svoja mesečna primanja, nije ih nikada ni krio, a ista nisu od juče.

Koliko bi tih žena, devojaka i ostalih raznih statusa ženskog roda, a i muškog, ne sumnjam, progutalo zadrigle crvene obraščiće i otrovan jezik, zarad muža “teškog” 34.000 evra mesečno? More, sigurna sam. E sad, nije Bajatović pao sa duda, pa da se ženi. Kako bi čovek sa tolikom platom uopšte mogao da se oženi, a da veruje da je iz ljubavi? Pa nikako, naravno. Šta radi sa tolikim parama? Nešto daje u neke humanitarne svrhe, kako je rekao pre par godina. Moš’ misliti čovekoljublja?

I kao takvog ga pre neki mesec Zorana Mihajlović, jedna “čistunica” ministarka Vlade Srbije, isprozivala i nije mu dozvolila da učestvuje na nekom sastanku. Ona koja za večere u svom domu, angažuje profesionalne kuvare, “kao” da zarađuje više od Bajatovića? Možda skrivenije, ali drugačije, ne. Rogat na rogatog, zbog sujete. Nešto se nisu našli i baš sam zbog toga ucveljena!

Zastupala sam “Energogas”, potonji i sadašnji “Srbijagas”, čiji je Bajatović direktor, mislim pet godina. Za vreme “žutih”.

Kako sam došla do tog zastupanja? Pa pozvala me osoba koja je tada bila zadužena za pravne poslove u Srbijagasu, Aleksandar Hinić, mene i još par ljudi, koji nas je sve poznavao, najpre sa fakulteta, a kasnije i iz advokature. Onako kako advokati i treba da se angažuju, zbog poverenja, odnosa intuitu personae. Nema tu tendera, i ne treba da ga bude, jer je advokatura jedina profesija, gde vas angažuju zbog poverenja. Tako i treba da bude sa advokaturom. Ove izmišljotine, u kojima se advokati navodno angažuju kroz tendere, navodno ko ponudi manju cenu, su samo paravani za dilove. Jer nema zastupanja bez poverenja.

Opet odoh daleko. Ono što hoću da kažem, jeste, da mi za tih nekoliko godina dok sam zastupala tu firmu, niko ni u jednom trenutku, nije ponudio da se učlanim u stranku, niti da delim mesečni paušal koji smo primali sa bilo kim, a i on je bio 500 eura, smešna cifra za vođenje predmeta čija se vrednost merila u milionima dolara. Niko nam ništa nije tražio, osim profesionalnog rada. Jedno vreme je direktor bio i Milutin Prodanović Čibi, sigurna sam da može da potvrdi.

Danas je nemoguća misija da advokat koji nije član SNSa- a, ili mu nije blizak, zastupa bilo koje javno preduzeće, ili bilo koju firmu koja je bliska toj stranci. Nisam ni bez veza, ni bez kontakata, jednostavno je nemoguće, ako nisi na “spisku”.

Ja se neću učlaniti u bilo koju stranku da bih dobila posao. I to ima svoju cenu koju plaćam.

A koliko bi žena, ponavljam, raznoraznih statusa, jedva dočekalo da prigrabe “najpoželjnijeg” neženju u Srbiji sa 34.000 evra mesečnom platom? Odgovor na ovo pitanje je paradigma naše propasti. Kao društva, o državi da ne govorim.

Kada je taj isti Bajatović, stupio na mesto direktora “Srbijagasa”, održao je jedan sastanak sa nama advokatima i direktorima raznoraznih sektora. Nikada u životu iz usta nekog direktora, nisam čula više bljuvotina i uličarskog rečnika, kao od njega, tada. I bilo mi je odmah jasno, gde smo “mi” i gde su “oni”. Bilo mi je odmah jasno da pristojan svet nema nikakve šanse da opstane, radeći normalno svoj posao.

Bilo mi je odmah jasno da, da bi radio svoj posao, moraš da budeš neki potonji tzv. advokat Nemanja Aleksić iz Novog Sada, u množini. Bilo je odmah jasno da treba da prodaš svoju kožu da bi radio svoj posao. Ja nisam, hvala Bogu, i zato nas koji ne damo svoju kožu, danas “nigde” nema u svojim profesijama.

Sigurna sam da je tako u svim profesijama. Samo se ćuti. Samo se unižavaju profesije i naši životi. Ćuti, da ne izgubiš i ove mrvice koje imaš. Samo tako Dušan Bajatović može da bude najpoželjniji neženja u Srbiji.

Što je firma čiji je Bajatović direktor, već godinama gubitaš, to nema veze.
Što ta ista firma, po osnovu dugovanja za gas preuzima druge firme,
kao na primer Azotaru Pančevo i tako na nezakonit način stiče pravo vlasništva,
to nema veze. Ko to uopšte pita, sada u vreme vladavine “spasioca” države?

A ako Bajatović, kao član SPS ima tolika primanja, a SNS ga ne dira sa tog mesta, pa zamislite koliko zarađuju članovi SNS-a, na crno, ili na belo, svejedno. A prosipaju nam maglu po svim poljima, posebno i kada god zariba, na Kosovu.

Dođe mi sada žao, što mi kao tema ovog teksta, podstaknutog Utiskom nedelje, nije bio Peca Popović, koji je to itekako zaslužio, bar samo svojom izjavom “Ja sada biram u kakvoj državi ću umreti”, a koža mi je bila naježena na svaku njegovu izgovorenu rečenicu.

Žao mi je što sam sigurna da smo kao društvo dotakli tu tačku, u kojoj je više jurišnika na neoženjenog Bajatovića, nego onih koji bi stali iza reči Pece Popovića.

Prosuli smo se kao narod, prosuli smo se kao građani ove države, kojoj god nacionalnosti pripadali, a ima ih mnogo više nego u zemljama okruženja, čime treba da se ponosimo. Ali, ako su nam raznorazni drski, bezobrazni i vulgarni Bajatovići merilo i težnja, onda bolje da se pokrijemo čime god možemo i da ćutimo.

Opet tekst završavam pitanjem. Dokle ćemo ovo trpeti? A želela bih da ga završim konstatacijom. Možda ćemo progledati, bar na jedno oko, kada ga tako budem završila.