PIŠE: Bratislav MARKOVIĆ 

Pre nego što počnete da mi zbog ovog naslova psujete majku drugosrbijansku, izdajničku ili kakvu god već, u svoju odbranu moram da kažem da sam navijao za Brazil. Iz tri razloga.

Prvi je taj što ja volim južnoamerički fudbal, a posebno Brazil i Argentinu.

Drugi je, što moj prošlošću neopterećeni sin Boki navija za Hrvatsku, a kako je on jedina osoba na planeti koji smem da zajebavam a da ne trpim posledice, u svemu što je sporedno pokušavam da mu oponiram jer mi je smešan kad se nervira.

Treći je razlog onaj koji vole da čuju svi srpski desničari. Na ovom svetskom prvenstvu navijači „vatrenih“ spominjali su traktore, a ja sam ekstremno netolerantan na ovu vrstu asocijacije.

Komšije su mi dale samo desetak minuta prostora da zajebavam Bokija koji nije bio spreman da sportski podnese poraz i imao je šta da poruči Neimaru. Bio je toliko uporan da sam morao da mu objasnim kako ga ovaj ne čuje i da mora da prođe sa druge strane televizora. Imao je sreće, morao je da me trpi samo 11 minuta, spasio ga je Bruno Petković. E sad, koliko god neko bio nesrećan zbog podviga komšija, treba gledati širu sliku. Evo ja odmah predlažem da napravimo uniju sa Hrvatskom i Portugalom.

Realno, ove dve reprezentacije su nas osvetile. Ostaje da se nadamo da će lavovi pojesti Kamerunce i svi će biti zasluženo I surovo kažnjeni za duševnu bol kuju su nam naneli. Portugalci su ponizili Šaćirija i Džaku, a Hrvati poslali kući šatirane, nadobudne Brazilce. Zaslužili su i jedni i drugi da ih primimo makar u fudbalsku uniju i damo im u tim Mitrovića i Vlahovića, ako uopšte neko hoće da ih uzme. Na klupi bi mogla da sedi selektorska trojka: Piksi, Dalić i Santos. Piksi bi ponosno svima mogao da psuje majku šiptarsku, Dalić bi pobede poklanjao “braniteljima”, a  Santos bi se verovatno  pitao čime se ova dvojica drogiraju.

Fudbal je samo simbol onoga što Hrvati rade u svemu i odavno.
Oni igraju na rezultat. I tu nema ničeg lošeg, naprotiv.
Ko hoće može da čestita.

Da se manem bajki realno kome mi trebamo? Koliko god mi nije  pravo, već više od tri decenije, od krvavog raspada Jugoslavije Hrvati su na žalost, sve ono što nismo mi. Oni od svoje samostalnosti do danas igraju na rezultat, ali ne samo u fudbalu, već u svemu. Oni jednostavno znaju šta im je činiti.

Hrvatska je danas sve ono što nije Srbija. Članica Evropske unije, zemlja u Šengen zoni, uređena i ozbiljna država. Lepotu ističu i na nju igraju samo kad za to imaju interes, recimo u turizmu. U ostalim situacijama, igraju na adute koji im donose pobedu. Polako, ali sigurno oslobađaju se prošlosti,  uživaju u sadašnjosti i vrlo razmišljaju o budućnosti.

Za to vreme Srbi žive i mitovima, prošlosti, pretvarajući svoje brojne poraze u veličanstvene pobede, anestezirano ignorišu sadašnjost, a pojam budućnosti nije im poznat.

Nesposobna vlast već deceniju sistematski uništava sve čega se dohvati. Ekonomiju, zdravstvo, prosvetu, kulturu, sport. Lobotomirano glasačko telo naivno više veruje ružičasto-srećnim televizijama, nego svojim očima i praznim novčanicima.

Od ogromne većine naroda izdvaja se lažna elita, koja političkim poltronstvom dolazi do pozicija sa kojih ima prilike da stiče enormno bogatstvo na najblaže rečeno sumnjiv način i što je još gore stiče ogromnu količinu moći da utiče na sve segmente u društvu.

Građani naivno veruju da smo ekonomski ili fudbalski tigar, pevajući u glas „dajte Brazil da se igramo“. Ali lažna elta u koju spadaju umišljene fudbalske zvezdice i nevaspitani selektor, iza kojih ne stoji savez jer se raspao, igra se samo sa našim ponosom, emocijama i novcem. A sa njima se igraju i sprdaju svi drugi.

Za to vreme Hrvati imaju ozbiljnu državu, ozbiljan nogometni savez, ozbiljnog selektora i ozbiljne igrače. Iz toga proističe kontinuitet uspeha. Njihova ozbiljnost oslikava se u činjenici da nikom nisu pretili, posebno ne Brazilu, ma da su kao aktuelni vicešampioni sveta za to imali mnogo više osnova od nas.

Fudbal je samo simbol onoga što Hrvati rade u svemu i odavno. Oni igraju na rezultat. I tu nema ničeg lošeg, naprotiv. Ko hoće može da čestita.

Ono što me raduje, rastu neka nova pokoljenja, neopterećena prošlošću. I kao što Novak ima u Hrvatskoj mnogo navijača, moj Boki je na primedbu svog dede o Jasenovcu odgovorio: a kakve veze to ima sa Lukom Modrićem Brozovićem,  Livakovićem i ostalim igračima Hrvatske?

Komšije će možda do samog vrha, ko zna… Razumem da se mnogi u Srbiji zbog toga neće radovati, ali bi mogli bar da poštuju i mnogo da nauče. Ne o fudbalu. Nego o tome kako se voli svoja zemlja. I o igri na rezultat, koja traje decenijama. I donosi ozbiljan rezultat, ne samo u fudbalu…

O AUTORU