ISTINSKI NEDIGITALNI PONEDELJAK

PIŠE: Jelena ĆIROVIĆ

Digitalna smrt! Jel mi to živimo u Matrixu? Jesu li imena i prezimena povezana nekim čudnim, neshvatljivim nitima? Rekla sam sebi da neću pisati o smrtima, kako god bilo gramatički ispravno, ali ne o smrti.

Nikakav tekst na temu smrti, ne može da prikaže život. A ipak pišem o smrti. Nečijoj. Ne nečijoj, ne bilo čijoj.

Videla sam ga poslednji put na promociji knjige Tabloid, mog školskog druga Aleksandra Bećića. U Poletu. Ne tako davno. Izgledao je kao uvek, opušteno naručio nešto da jede, pre početka promocije.

Postavljao pitanja o knjizi i o temi. Pitao: “Zašto ljudi pristaju da rade u tabloidima?”.

Bećić mu odgovorio nasmejan “Moraju od nečega da žive. Nemaju svi sreće kao ti da rade za BBC”.

Mašić se isto tako nasmejao. Naravno da nije sve do sreće, ima nešto i do zasluga. Ima nešto u tome kada se promeša.

Ovde možete pročitati tekst koji je napisao Dušan Mašić,
kada su ga digitalno sahranili, pomešavši ga sa mojim
kolegom Dušanom Mašićem, advokatom.
Napisao ga je pre tačno tri meseca.
Jezivo istinito. Jezivo neverovatno. Jezivo bolno.

Nisam ga baš poznavala. Upoznali smo se tih strašnih ’90-ih, u prostorijama Radija B92, a posle u tim istim prostorijama bili na “zdravo – zdravo”, kada sam odlazila tamo kod svog kuma Saše Mirkovića. Nikada ni jednu reč, osim tu “zdravo”, nismo razmenili.

U Poletu me nije video, bila je gužva, a i da jeste, sigurno me ne bi prepoznao. A kako i bi posle tridesetak godina. Ja ga pamtim iz onih realno krvavih, a profesionalno blistavih vremena, za novinare Radija B92. One koji su bili naše uši tada, oči smo još imali. One retke, ponoviću, blistave, mlade, neustrašive ljude, koji su bili tada gde bi retko koji novinar bio sada. Mladost koju nosi ludost. Pravilo. Ne samo on.

I drugi iz B 92 su mi tako izgledali. Radio B92, za one koji pamte. TV je nešto drugo.

Koliko znam, otišao je iz Radija kada je on počeo da se pretvara u televiziju. Ne znam da li je ovaj podatak istinit, ja sam ga tako doživela. I nije to ni važno. Važno je da je bio mlad, neustrašiv novinar, takvog ga pamtim.

Napisao je posle knjigu o Radiju B92.

Onako kako ga je on video, a tako da ostane za sećanje o vremenu i o neustrašivosti. O ljudima isto tako neustrašivim, o Veranu, o Saši, o Milici, o Bojani i o svima ostalima koje sam ja tada sretala samo po hodnicima, ne, po jednom hodniku Radija B92 u Domu omladine. To je knjiga zauvek o jednom vremenu.

Mi obični smo živeli za te informacije, glasove, za Vesti u 5. Živeli kao za izvor života. A tako je i bilo, prvo u krugu dvojke, posle se čuo i na Novom Beogradu. Podešavaš antenu, usmeravaš, mučiš se da čuješ, stavljaš viljušku, al se čulo i uticalo. E to je meni Dušan Matić. Iako odavno nema tog B92. To se ne briše. I ovo danas je trebalo da bude jedan običan januarski ponedeljak. Ali nije.

FOTO: Vreme