PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ 

Možete da volite ili ne volite Engleze i Britance generalno, možete da o njihovom dosadašnjem premijeru (i ostalim pre njega) Borisu Džonsonu mislite šta god hoćete, ali, jedno im se mora priznati: njihov parlament je školski primer demokratije. A Džonson – dostojan đak. Sve onako raščupan i blesav (kako ga percipira vrh Konzervativne stranke). 

Demokratija se, po nekom mom poimanju, dokazuje tako što imate odgovornost prema svojoj političkoj organizaciji, prema opoziciji i na kraju krajeva – naročito prema narodu. A Boris Džonson, koji je pre dve nedelje najavio ostavku, a potom pre dva dana legendarnom replikom iz Terminatora zvanično podneo ostavku na mesto najmoćnijeg čoveka Velike Britanije – to je i dokazao.

Video: Copyright The Guardian

Da li možete da zamislite Anu Brnabić kako podnosi ostavku zato što joj (na primer) deo biračkog tela zamera što krši zakone ove zemlje? Ne možete, naravno. 

Da li možete da zamislite Gospođu Fikus da podnosi ostavku na mesto predsednice vlade zato što je dokazano da joj jedan ministar ima lažnu fakultetsku diplomu i pri tom je učestvovao u aferi prisluškivanja predsednika države; zato što jedan ministar ima lažni doktorat (iako Ustavni sud navodno misli drugačije), neće da prizna da ima stanove u Bugarskoj; zato što jedan laže kako je pare za svoj stan dobio od ženine tetke iz Kanade? Ne možete, naravno.

Da li možete da zamislite Anu Brnabić da podnosi ostavku zato što je direktor javnog preduzeća EPS napravio štetu tešku više od milijardu evra, a kako i ne bi kada je po struci – pečenjar (čast svim ugostiteljima koji se bave tim ukusnim poslom, ali se ne bave upravljanjem energetskim sistemom).  Svakako ne možete.

Da li možete da zamislite Gospođu Fikus kako podnosi ostavku zato što se nikad nije utvrdio broj respiratora u zemlji i njihova nabavna cena, zato što niko ne zna koliko je zaista ljudi umrlo od kovida 19, zato što….

Pogađate: mogu da postavljam ovakva pitanja dovoljno dugo da ispunim jedno ozbiljno izdanje dnevnih novina. I naravno – odgovor će uvek biti isti. Ne možete da zamislite Anu Brnabić kako podnosi ostavku, čak ni sada, kada je u tehničkom mandatu.

Postoji samo jedna jedina situacija kada bi bilo realno videti Brnabićevu kako podnosi ostavku: ako bi joj “šef” (predsednik države, op. aut.) rekao da je vreme da ide. 

U svim ostalim slučajevima, zla opozicija i plaćenici raznih belosvetskih mrzitelja vaskolikog srbstva koji žele zlo svojoj zemlji bili bi okrivljeni za prizivanje njene smene i destabilizaciju ekonomskog tigra sa Balkana.

A zamislite, Boris Džonson je podneo ostavku zato što je to od njega tražila manjina u Donjem domu Parlamenta (House of Commons). Ne, nije greška: manjina. Za ostanak Borisa Džonsona na mestu premijera bilo je 211 poslanika, a protiv njih – 148. 

I zamislite, nisu tražili ostavku zbog 24 stana u Bugarskoj. Ni zbog tetke iz Kanade. Ni zbog raznih lažnih diploma. Ni zbog nameštanja poslova partijskim poslušnicima. Ne. Tražili su ostavku zbog toga što je Džonson u vreme kada je bio lock-down i kada je cela Britanija bila (baš kao i mi svojevremeno) u kućnom (medicinskom) pritvoru – išao na žurke.

U Srbiji bi se to najpre demantovalo, a onda spinovalo kako su “oni pre njih radili mnogo gore stvari”. I na kraju bi za to bile okrivljene strane sile koje strahovito pritiskaju Srbiju zato što neće da uvede sankcije Rusiji. Naravno.

Boris Džonson je dao ostavku iako je mogao lako da sastavi novi kabinet i zameni sve ministre koji su ga od juna do trenutka podnošenja ostavke – ostavili.

A Ana još nije rekla Hasta la vista, bejbe. Zato što – ima veze sa mnom, nema veze sa mnom. Ili kako već ono beše govorila…

Naslovna fotografija: Insajder.net