HALO, BEOGRAD (NE ZNAM KOJI JE DAN VANREDNOG STANJA)*
Zajebite me priče o rođenim Beograđanima i Krugu Dvojke. To ne postoji, osim u glavama šabana. Koga boli đoka gde je ko rođen ako poštuje pravila privlačnosti i ponašanja.
PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ
Mnogo, i previše naših drugara je po svetu pa osećam potrebu da im se javim. Kao što svi znaju, Korona je. Život se ne odvija baš najnormalnije, ali ja već odavno ne znam šta znači „živeti normalno“.
Veći sam ja gastarbajter u Beogradu nego svi vi po svetu. Bilo gde da ste. Godinama unazad pre ove situacije budio sam se sa pitanjem: „Jebote, gde ja živim?“
Kao da sam po kazni osuđen da živim u gradu gde smo okruženi džiberima.
Ovde je postalo zajebano za život svima nama koji volimo i idealizujemo ovaj grad često potežući argument da je nekada bilo bolje. Bilo je. Bilo je bolje i ako ceo život živimo na ivici.
Moja (naša) generacija je čipovana od kada su nam vezali pionirske marame oko vrata, od kada smo izvođeni iz škole da mašemo Titu, od kada su nas masovno vakcinisali protiv Velikih boginja.
Odrasli smo u gradu koji je svima bio dostupan.
Povezivala su nas slična interesovanja. Delili smo se na Bitlse i Stonse, na Zvezdaše i Partizanovce, na Slobu Konjovića ili Vladu Džeta, na one koji letuju u Dubrovniku i one koji posećuju Rovinj. Na one koji čitaju Džuboks i one koji čitaju Bravo.
Maštali smo o seksu sa crnkinjama, o tome da vozimo reli Pariz-Dakar, o tome kako da zajebemo vojsku i ne odemo u istu. I išli smo. Neki su se skinuli na ludilo, a neki i nismo.
Zna se kako je naša generacija prošla.
Trećina je umrla, trećina zapalila preko,
trećina ostala ovde, da deli sudbinu naroda
pod okupacijom političara i gine uz pesmu na usnama.
Ali to je naš izbor. Izbor otključanih ljudi.
Švercovali smo se po vozovima da odemo do Trsta. Bežali u London od dosade u Jugi. Prva smo generacija koja je zanemarila fakultete i počela da radi. Nije nam trebao novac, želeli smo slobodu. Radili smo kao klinci. Oni pametniji su ipak završavali fakultete. Bilo je dostupno raditi u Jatu, bilo je zanimljivo raditi u medijima, bilo je zanimljivo raditi u pljeskavičarnicama. Nosili smo džakove preko omladinske i maštali o životima književnih junaka.
Družili smo se, razgovarali, tukli, ljubili, cirkali, duvali, pržili svoja mlada krila pred izazovima sveta koji nije bio prijateljski nastrojen prema mladosti koja je počela da razmišlja.
Zna se kako je naša generacija prošla.
Trećina je umrla, trećina zapalila preko, trećina ostala ovde, da deli sudbinu naroda pod okupacijom političara i gine uz pesmu na usnama. Ali to je naš izbor. Izbor otključanih ljudi.
Beograd je bio grad u koji su generacije uzidale svetski šmek. Počevši od generacije Pece Popovića pa do ovih sadašnjih klinaca poput Sare Jo i Bake Praseta. Veličanstvenost grada koji je bacao svetla daleko, konačno je ugasilo novogodišnje osvetljenje.
Međutim, desila se Korona.
Hej, ljudi, vratio se osmeh među ljude. Kada nas otključaju mi se družimo na distanci, mi se ponovo smejemo, niko napolju ne čita novine i ne zuri u mobilne telefone.
Mi se ponovo javljamo ljudima na ulici, ljubazni smo prema prodavcima, opominjemo neoprezne, pomažemo starijima.
Nemamo gde da im ustanemo pošto prevoz ne radi, ali raznosimo „pomoć“ kada god možemo. Ja odnesem i po saksiju muškatle svakome do čijih ulaznih vrata stignem. Držim distancu. Ne treba mi zagrljaj ni poljubac, dovoljan mi je osmeh.
Oko kafića se okupljaju ljudi koji dobacuju. Dobacivka prolaznicima je ono što su nam džiberi ukinuli.
Želeo sam za Uskrs da sa suprugom odem u Madrid. Bilo mi je žao kada nisam. Viša sila. Ali sam za Uskrs „doputovao“ u Beograd. Grad se ispraznio. Utisak mi je da su se svi loši razišli.
Ove mere „zaključavanja“ od 18-05h su izvanredne. Lišile su nas siledžija. Nema zvukova besa, nema tonova mrštavosti, mrzovolje, obesti. Čuju se samo ptice. I po neki dostavljač prozuji na motoru.
Žao mi je što imamo nenormalne političare koji su iz sopstvenog straha i usrani od svoje gluposti zaključali i naše starije sugrađane, ali ne vidim revolt kada ih susretnem na vratima njihovih stanova ili dok se šunjaju po ulicama maskirani u mlade. Puštaju ih ljudi preko reda u trgovine, panduri okrenu glavu.
Izaberite par ljudi i – ako vas baš zanima,
preko njih se informišite. Sramotne laži
i histerija se šire. Vučić bi da ostane Vučić,
a mnogi bi da budu Vučić i tako će se drati
jedni na druge dok ne crknu. A brzo će to.
Sledeće dve nedelje su bitne 🙂
Da, i mi stojimo i u redovima (piljare, mesare, apoteke) ali ni nalik onome što možete da pročitate na Twiteru.
Ne čitajte ništa što ne želite.
Izaberite par ljudi i ako vas baš zanima preko njih se informišite. Sramotne laži i histerija se šire. Vučić bi da ostane Vučić, a mnogi bi da budu Vučić i tako će se drati jedni na druge dok ne crknu. A brzo će to. Sledeće dve nedelje su bitne 🙂
Dešava se fenomen koji priželjkujem ceo svoj život. Da se konačno svi definišemo. Da konačno postanemo MI i ONI.
S jedne strane džiberi, mrštavci u istoj koloni sa politički korektnim osobama koje žive na benefitima nesreće, na novac alavi kulovi, oni koji su se navukli na kokain, a nisu prevazišli ni šljivovicu, oni koji pičku ne bi videli da ne plate, pa su dovukli svoje posestrime iz vukojebina i napunili ih silikonima (valjda tako izgleda riba o kojoj su maštali dok su pojili stoku).
Tu su naravno i investitori koji su odrasli u kolibama a sada grade solitere. Ima toga još, ali mi se gadi da nabrajam.
Najgori su propagandisti u službi tih ljudi, ali lagano. Ima mesta za njih u Srbiji, svaka ovca svog pastira treba. Beograd će ponovo biti Njujork, samo da dođe osoba koja će uvesti ZERO toleranciju. A ima ih, i to dosta.
S druge strane smo MI.
Ha! Beograd čine njegovi stanovnici, ljudi koji umeju da okupe, da prepoznaju, da oplemene svaku ideju.
Ljudi koji su jednostavno dobri ljudi.
Ljudi koji služe kao električna ograda od koje se odbijaju zli profiteri na tuđoj slabosti. (Juče sam sedeo ispred kafea Fabrika, sedeo sa Bojanom i ortakom (znate ga svi) i u red za kafu je neoprezno stao jedan od kreatora lošeg, kada nas je video opalio je „rikverc“, na glas smo se smejali).
Zajebite me priče o rođenim Beograđanima i Krugu Dvojke.
To ne postoji, osim u glavama šabana. Koga boli đoka gde je ko rođen ako poštuje pravila privlačnosti i ponašanja.
Ne brinite braćo i sestre diljem planete, kada prođe ovo sranje imaćete gde da dođete bez straha da je Beograd leglo kulova. Žao mi je samo što mi nismo očistili ulice nego Korona. Ali ne bih sada da sitničarim.
Pozdrav svima, odoh da se sunčam, i otrujem kafama pa da prilegnem do ponedeljka 🙂
*fusnota je tu, zbog beleški jedne Ane iz Rima (svet je mali, isto su nam tekli školski dani)
O AUTORU
