GODIŠNJICA PRVE LJUDSKE ŽRTVE OD COVID 19: 4.900 ŽIVOTA KASNIJE

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ 

Prošla je godina dana otkako se plačno, kao da mu se (ne daj Bože) radi o najrođenijem, bez trunke optimizma u glasu, javnosti obratio Veliki Vođa i saopštio kako je Korona virus odnela prvi život u Srbiji.

Čovek iz Kikinde, star oko 60 godina. Njemu je u goste došao rođak iz Italije. I to baš iz onog dela Italije u koji je u šoping (jer će “tamo biti veliki popusti”), trebalo da idu naše žene. Tako ih je barem upućivao tadašnji član Kriznog štaba, prof. dr Branimir Nestorović. Nosilac ordena Karađorđeve zvezde drugog stepena. Dodeljenog za “zasluge u borbi protiv korona virusa”.

PRVI U EVROPI, PA TO TI JE

Pet dana pre prve ljudske žrtve, u Srbiji je uvedeno vanredno stanje. Zbog epidemije “najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva”. 

Istina, prva ljudska žrtva od korona virusa zabeležena je mnogo ranije: 5. februara na Institutu za sudsku medicinu beogradskog Medicinskog fakulteta. Analizom tečnosti u oku nekog beskućnika koji se Gospodu predstavio, grupa od 12 stručnjaka iz ove ustanove je ustanovila da je jadnik umro od Kovida 19.

Ali, o tome se ćutalo. Zašto – ko će ga znati. Valjda je život beskućnika bio nedovoljno važan za vlast. Bio je dovoljno važan za evropske zdravstvene radnike, pa je tako – umesto kako je ranije napisano – 15. februara u Francuskoj – prva evropska žrtva korone registrovana 5. februara u Srbiji.

Vidite da smo u svemu prvi? Ko još u to sumnja, kada vam o tome i Veliki Vođa govori?

Pripadnici 63. padobranske brigade na ulicama Niša tokom vanrednog stanja

ODLUČUJUĆIH 15 DANA 

Tokom vanrednog stanja (uvedenog – kada govorimo o pravnom sledu stvari – na kriminalan i neustavan način) bili smo – de fakto – u najvećem poluotvorenom zatvoru u Jugoistočnoj Evropi.

Ulicama su prolazila samo kola hitne pomoći, policija i volonteri koji su starima donosili hranu i lekove.

Svaka informativna emisija podsećala je na izveštaj sa fronta:

Najpre smo saznavali broj mrtvih, potom broj ranjenih (inficiranih) i slušali kao ovčice dramatična upozorenja Velikog Vođe da će nam groblja biti premala. Ponekad bismo odahnuli kada bi nam se obratio neki od doktora. Ali, oni su kao papagaji ponavljali sasvim drugu mantru:

“Sledećih 15 dana je odlučujuće”. 

Rukovodstvo države se ponašalo naizgled ozbiljno: Stegnutih vilica iznosili su nam podatke. Upozoravali nas da ne mrdamo jer nas virus čeka iza svakog ćoška. Gospođa Fikus je čak proglasila dan žalosti “dokle god bude mrtvih u Srbiji od korone”. 

Jedan umrli. Tri umrla. Četiri. Tri. Jedan. Pet. A onda je jednog sumornog poslepodneva na konferenciju za novinare, ušao poluuplakani Dr Goran Stevanović, direktor Klinike za infektivne i tropske bolesti (sjajan doktor i vrhunski stručnjak) i zveknuo nam u glavu da je u prethodnih 24 sata na Klinici umrlo sedam pacijenata i da on nema vremena da priča, nego ide natrag, da pomaže svojim kolegama.  Skidam mu kapu.

PRVA “POBEDA” VELIKOG VOĐE NAD COVID19 

Bio je 5. maj 2020. Drugar koji radi u Skupštini Srbije me zove i kaže “sutra se ukida vanredno stanje”. Šuškalo se o tome. Država je morala da popusti. Uostalom – groblja se nisu punila. A bes ljudi je rastao. Vernici su bili besni što im nije dozvoljeno da proslave Vaskrs (mada su mnogi proslavili onako kako su hteli). Drugi su bili besni što su morali da “preskoče” Uranak. Istini za volju, vreme je bilo očajno za Prvi maj. Ali su ljudi bili besni.

Konferencija za novinare medicinskog dela Kriznog štaba

U danu kada je 155 poslanika glasalo za ukidanje neustavno proglašenog vanrednog stanja imali smo 203 mrtve osobe. I nešto manje od 10.000 zaraženih od proglašenja pandemije.

U danu kada je 155 poslanika ukinulo Dan žalosti od “najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva” umrle su tri osobe.

Danas, 20. marta 2021, godinu dana od “proglašenja” prve žrtve, u Srbiji je od Kovida 19 umrla 31 osoba. Registrovali smo 4,687 novozaraženih. Od početka pandemije imali smo 546,896‬ obolelih. 

COVID-FREE IZBORI 

I najvećim, kompletnim idiotima (onima koji su rušili Savamalu) je jasno: vlast je morala da ukine vanredno stanje da bi sprovela izbore. Koji su naravno, zar sumnjate, bili apsolutno bezbedni i ni na koji način nisu mogli da vam ugroze zdravlje. Takoreći – “Covid-Free” izbori. Uistinu, bili su i “Oposition-Free”: bez opozicije.

Dok je trajala kampanja (za kojom zapravo nije bilo potrebe, jer se znalo da će SNS da osvoji sve što može u Skupštini), u Srbiji je volšebno oboljevao smešno mali broj ljudi, a od koronavirusa je umirala tek poneka osoba.  Mistično. Ali tako nam je javljala državna televizija koja se i dalje reklamira pod sloganom koji je smislio davno preminuli Aleksandar Tijanić: Vaše pravo da znate sve.

Istina, žitelji recimo Mladenovca mogli su da budu zbunjeni barem jednom tokom predizborne kampanje izveštajem o broju umrlih. Sećam se – tog dana je RTS javio da je od najsmešnijeg virusa zabeležena jedna žrtva, a u ovoj beogradskoj opštini su umrle tri osobe – od kojih sam lično poznavao dve.

A POSLE IZBORA? DRUGI TALAS 

Zahvaljujući idiotskom ponašanju partija koje se igraju životima ljudi u ovoj zemlji (da, mislim na vladajuću kliku) Srbija je jedina zemlja u svetu koja je imala drugi talas epidemije u sred leta. Zahvaljujući izborima i postizbornim proslavama pobede koja nas je preskupo koštala.

Broj obolelih i umrlih je opet počeo da raste, a režim je na samom početku jula nagovestio kako će se opet igrati vanrednog stanja.

Najednom je sve eksplodiralo. “Za izbore je sve bilo u redu, a sada kao ne valja ništa? Neće moći”, poručivali su mnogi. Narod je krenuo na ulice. Ali, ono što je bilo zaista zbunjujuće – bila je eksplozija nasilja: toliko neprirodna i neočekivana da je jedini zaključak bio da je izrežirana. Policija je tukla slobodnim stilom, što u civilu, što u uniformi. Suzavac je leteo na sve strane, ali je RTS izveštavao o neredima u Americi i Nemačkoj.

Dva dana posle prestanka protesta, na prostoru oko Skupštine Srbije i dalje se osećao suzavac.  Velikom Vođi je bilo jasno: uvođenje novog vanrednog stanja bilo bi krvavo.

Protesti u Beogradu, BBC

TREĆI (ČETVRTI, ILI VEĆ KOJI) TALAS 

S jeseni smo imitirali normalan život. Deca su krenula u školu nekim hibridnim sistemom, a ljudi koji su sačuvali posao – ponovo su počeli da idu na posao.

Odlukom Gospođe Fikus i Kriznog štaba (koji se ne sastoji samo od lekara nego i od političara) virus Covid 19 počeo je da se ponaša veoma čudno: napadao je ljude samo kad bi krenuli u kafiće, a kad bi se javnim prevozom vozili na posao – nagužvani jedan preko drugog – zaobilazili ih je.

Kad god biste krenuli u bioskop ili pozorište, virus bi udarao svom snagom. Ali, ako biste se našli na otvaranju velikog tržnog centra – onda biste bili potpuno bezbedni. 

Počelo je uveliko da se priča kako će u Srbiji početi vakcinacija. Vesti više nisu počinjale brojem mrtvih. A ni brojem zaraženih. Samo bi se povremeno oglasilo “stručno” telo – Krizni štab (iz kog je u međuvremenu otišao onaj doktor s početka naše priče) da bi nam zabranilo da se okupljamo, da slavimo Novu godinu, da posećujemo jedni druge za slave…

Vanrednog stanja nigde. A broj mrtvih rastao je iz dana u dan. Četvrtog dana decembra saopšteno je da je za 24 sata umrlo 69 osoba. Hiljade su bile zaražene. Kreveti u bolnicama popunjeni. Zdravstveni sistem pred pucanjem. Ponovo.

Do danas u Srbiji PCR test urađen više od 3.000.000 puta

VAKCINA I DRUGE PRIČE 

Ne zamerite mi što neću odati priznanje državi na “dobro organizovanom programu vakcinacije”. Uistinu, organizacija jeste besprekorna. Ali, ona se sprovodi po pravilima koja su odavno raspisana. Takoreći – udžbenički.

Neću odati priznanje ni za to što “možemo da biramo koju ćemo vakcinu”. To je posao države. 

Ali – zameriću im na tome što su dopustili bivšem članu Kriznog štaba (da, da, doktoru Nestoroviću) da na televiziji sa nacionalnom frekvencijom širi antivaksersko raspoloženje. 

Zameriću im što dr Jovani Stojković – vodećoj antivakserki – nisu oduzeli licencu.

Zameriću im na tome što su dopustili na televizijama sa nacionalnim frekvencijama razne emisije u kojima su teoretičari zavere u udarnom terminu objašnjavali kako je vakcinacija nebezbedna.

Danas, godinu dana nakon prve ljudske žrtve, imamo 4.900 mrtvih. Više od pola miliona obolelih. Mnogo vakcinisanih i revakcinisanih. I stalno prisutno, ali neuvedeno vanredno stanje. Strah. Psihozu. Besposlicu. Besparicu. Nervozu. Neizvesnost. Na kraju tunela se – žao mi je što vam to kažem – ne vidi svetlo. Već mrak.

 

Ne predaju se i pored svega

PITANJA BEZ ODGOVORA 

Zahvaljujući bahatosti i nesposobnosti ove vlasti, nikad nećemo saznati (barem ne dok su oni na vlasti) koliko smo respiratora kupili u proteklih 365 dana i po kojoj ceni.

Zahvaljujući bahatosti i nesposobnosti ove vlasti, nikad nećemo saznati (barem ne dok su oni na vlasti) zašto i pored toga što smo sagradili tri covid bolnice (Karaburma, Batajnica, Kruševac) i kreirali bezbroj privremenih objekata tog tipa ne možemo da lečimo druge bolesti u Srbiji. Ne daj bože da vam zatreba kardiolog. Internista bilo koje vrste.

Zahvaljujući bahatosti i nesposobnosti ove vlasti, nikad nećemo saznati koliki je stvarni broj umrlih od koronavirusa. 

Zahvaljujući bahatosti i nesposobnosti ove vlasti, nikad nećemo saznati zašto je u Srbiji umrlo više od 150 zdravstvenih radnika (sigurno nisu zbog kafe pauze, doktore Kon). 

Zahvaljujući bahatosti i nesposobnosti ove vlasti, nikad nećemo saznati odakle uvećanje broja mrtvih u decembru prošle godine za 6.805 u odnosu na decenijski prosek. 

Zahvaljujući bahatosti i nesposobnosti ove vlasti, nikad nećemo saznati  zašto Veliki Vođa masku nosi samo u inostranstvu, a u Srbiji zemlji podjebava narod svojim neodgovornim ponašanjem. 

Zahvaljujući bahatosti i nesposobnosti ove vlasti, nikad nećemo saznati (barem ne dok su oni na vlasti)… dokle ćemo izdržati da je i za loše vreme kriva opozicija, a za svaki zrak sunca – Veliki Vođa. 

Nikad nećemo saznati zašto se medicinski deo Kriznog štaba povlači pred nerazumnim političarima. 

Crna je ovo godišnjica, Srbijo.

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Tanjug/Rade Prelić