DANAS KAD POSTAJEM PENZIONER, dajem ČASNU PENZIONERSKU REČ…
PIŠE: Vladimir ĐORĐEVIĆ – VĐ
Kada odrastete u porodici lekara (čitaj hirurga, ostali, po njima su “kursadžije” ili “prodavci magle”) naučite dve stvari: prva je malopre opisana u zagradi. Druga je da su “stari ljudi besmislena stvorenja koja samo kukaju”
Ovo nije samo citat mog oca, već i većine njegovih kolega. Barem onih sa kojima sam pričao.
Iako bez ikakve osnove, oduvek sam imao averziju prema starijim ljudima. Bez ikakve zdrave logike (koja mi je i inače deficitarna) sam bio, ponekad, neprijatan, prema njima.
Besmisleno je naglasiti da ti ljudi nemaju nikakve “zasluge” za to, već da je u pitanju moja poremećenost i ubeđenost da sam Dorijan Grej, što vam dođe na isto.
U međuvremenu sam ostao bez svih svojih “staraca”. Ostao sam bez smežuranih lica kojima sam uvek mogao da se obratim.
Da li (samo) zbog pranja osećaja krivice ili zbog svega što nam rade (tačnije – što im dozvoljavamo da nam rade), odlučih se na korak za koji sam, do skora mislio da je moguć koliko i mogućnost da mi ponovo poraste kosa.
Odlučio sam da postanem star. Da budem penzioner.
Da stanem u red sa “kolegama” koji jednom nedeljno imaju pravo na slobodu, ograničenu na nekoliko sati.
Prednost novinarskog posla u Srbiji je ta
što naučite da slažete u sekundi
i to toliko ubedljivo da i sami u to poverujete
Kako sam uspeo da se probudim u 04h ujutru ne znam.
Ne znam ni kako sam samo nekoliko minuta kasnije, za dobrobit građana, kršio Gospodarov policijski sat i krenuo Njegoševom. Odlučio sam da budem heroj. Da krenem međ penzionere.
Mrkli mrak. Kao da je decembar. I hladno kao da je decembar.
Na ćošku s Beogradskom – policijski kombi. Upalili rotaciju i otvorili prozor. Ne izlaze napolje. Hladno, bre.
“A gde si ti poš’o?”, čujem iz auta u kom celu noć drka klima.
“Po baku, da je odvedem do prodavnice”.
(Prednost novinarskog posla u Srbiji je ta što naučite da slažete u sekundi i to toliko ubedljivo da i sami u to poverujete.)
“Pa ima ovde par baba, ali je i babaroga u marici, pa možeš sa njima do prodavnice”, odgovara policajac. Vrišti od smeha. I on i kolega. Setim se da “biti policajac nije posao, već stanje uma”, kako kaže jedan moj prijatelj. Policajac. Kiselo se osmehnem i nastavim niz ulicu, ubeđen da za nekoliko koraka počinje pendrečenje, uz potonje druženje sa babama i babarogom.
Stigoh kod Beograđanke.
Uh… Koliko je to ljudi… Koliko je to naših baka i deka… Pa Dafina i Gazda Jezda se u grobu prevrću i viču “što sad ne otvorismo smo naše banke”!
Podižem telefon da ih snimim. Bučno negoduju.
“Dosta nas ponižavaju, držeći nas kao robijaše, ne mora cela zemlja da nam se smeje ili da nas sažaljeva!!!”
Pošteno. Iskreno!
A pre svega ponižavajuće za sve nas ostale koji nismo u toj grupi i ćutimo kao da nikada nećemo biti starci.
Pričaju. Ali ne kao mladi: uz proste i prosto-proširene rečenice. Nikako! Sadržina tema je raznolika. I ekipa je raznolika: Kao da ih je sam Tito razvrstao. Od šlosera do profesora. Kao u SFRJ.
Napravim grešku: pitam ih zašto im unuci ili deca nisu stali u red.
”Zar nije dosta što nas drže zatvorene, sad i ovo malo ponižavajuće slobode da ne iskoristim?!”, zagrmeše. Zaćutah.
Potpuno ih razumem. Na njihovom mestu bi se opasao bombama i pred zgradom vlade uzviknuo “Penzioneri u akbar!”, a onda ušao u legendu. A oni? Oni su normalni. Kažu “može i gore” (koliko je taj izraz krivac za našu propast, nemam reči, ali nisam hteo da im stajem na muku. Nemam prava na tako nešto).
Pitam ih zašto im unuci ili deca nisu stali u red.
”Zar nije dosta što nas drže zatvorene,
sad i ovo malo ponižavajuće slobode
da ne iskoristim?!”, zagrmeše. Zaćutah
“Šta očekujete od nas sada? Da se bunimo? Možemo samo u naša četiri zida, što i ceo život radimo. Logično je da zbog toga završimo ovako!”
Nastave priču o svemu. Lagao bih kada bih rekao da nisam uživao slušajući ih. Uhvatila me je nostalgija. Poželeo sam da je u tom redu i neki moj predak smežuranog lica. Da ga uhvatim pod ruku i tako stojimo i čekamo. Baš me briga zbog poniženja, preživeo bih ga bez problema. Makar samo ovaj petak. Makar samo tih par sati koliko je Gospodar dozvolio da naši “smežurani” imaju pravo na slobodu.
Ne mora više od toga.
Nema ništa od toga, osim žala za prošlim vremenima i za ljudima koje više nemam.
Uostalom, to je i glavno obeležje života u Srbiji. Vekovima.
Počelo je da sviće i kako su naši stari za Gospodara vampiri, te im zato i dade vampirski termin shvatih da bi mogli da se pretvore u prah kada sunce izađe! Opomenuh ih na tu činjenicu. Umreše od smeha. Odavno se nisam toliko osećao ponosno!
Poklonio sam im se iz čistog poštovanja i divljenja i krenuo kući.
Na izlazu iz prodavnice, naleteh na baku sa dva cegera. Prepuna. Ponudim se da joj ponesem stvari. Odgovori mi:
”Hvala vam. Samo da znate da sam udata i da nema šanse za vezu. Možda samo seks bez obaveza”!
Srećom pa sam nosio naočare, koje su mi zadržale oči koje su ispale jer mi se očna duplja toliko otvorila da su samo izletele.
Gospođa je umirala od smeha. I ja sam se zacerio od smeha. Ispred zgrade mi reče:
”Hoćete li gore kod mene na kafu?”
Odbih poziv uz obrazloženje da moram da usisam stan (što sam poslednji put uradio u prošlom veku).
Uz Njegoševu u redu ispred prodavnica sve sami “Vračarci”. Niko ne progovara. Svi bulje u telefone. I tad donesem odluku: “Postajem penzioner”!!! Bolje nego da sam u grupi sa ovima!
Uletim u stan. Zatvorim svojih sedam brava. Od sada sam u karantinu. Ili zatvoru. Nek’ mi volonteri donose namirnice. Ja ću petkom u praskozorje da se nalazim sa svojom ekipom. Uostalom, zar i Politikin zabavnik ne izlazi petkom?
O AUTORU
