AGONIJA I EKSTAZA
Kako smo dozvolili da nam se ovo sve dogodi? Tako što se ne bavimo politikom? Tako što čekamo novog čoveka? Tako što kao mantru ponavljamo “Šta mogu ja kao pojedinac da učinim”?
PIŠE: Marko MARJANOVIĆ
Ako ste mislili da se ova kolumna bavi životom i radom Mikelanđela Buonarotija, genija koji je oslikao Sikstinsku kapelu, podario svetu Davida, kreirao kupolu crkve Svetog Petra, pogrešili ste. O tome ja ne bih smeo da pišem. A i bilo bi objavljeno na nekom drugom sajtu.
U ovoj kolumni je reč o čoveku koji oslikava naš život. Možda je ispravnije reći, kreatoru naših života.
U ovoj kolumni pišem o čoveku koji nije umetnik, nego je zapravo pravnik, ali nesrećnim sticajem okolnosti upravlja i odlučuje o našim životima. Pravnik koji to nije. Navijač, predsednik, premijer, arhitekta, bankar, doktor, pilot. Sve to u jednoj osobi.
Nekada sam zamišljao da samo u stripovima postoje superheroji, ali danas vidim da sam bio u zabludi. Srbija danas ima SUPERMENA. Čoveka koji sam postavlja pitanja i daje odgovore, pomera brda za koridor. Skoro nikada ne spava, a ako i dremne, to može učiniti i u holu, na podu neke od najvažnijih institucija na svetu. Stiže svuda, zna svako selo. Ma svaki zaselak. U hodu, onako skromno prezalogaji sendvič ili lignje iz šerpice. Asketski.
U vreme ove pandemije hrabro prkosi virusu od koga strepi ceo svet. Ali, ne i On. Svojim privatnim kanalima nabavlja respiratore na „polucrno“ za građane Srbije.
Polucrno, zvuči kao neka ilegalna radnja? Nešto kao prebacivanje novca na tajne račune? Našeg novca, poreskih obveznika. Ali, nemojte sitničariti. On zna kako najbolje da iskoristi novac iz budžeta. Samo ga ne pitajte kako.
Uslediće odgovor jasan i nadasve precizan.
“A što ne pitate Šolaka, Đilasa ili američku televiziju N1 odakle im novac?”
“Ali ne pitamo Vas to”, zavapićete!
“Znam ja dobro šta me pitate!”, odgovor ljutit, pogledom probija kao strelom. “Neću da vam kažem!”
“Dobro, ali kako mislite karantin nedelju dana ako bude bilo potrebno? Kako će se ljudi snabdevati?” (pitate zabrinuto)
“Što me to pitate, nemam pojma. To prvi put radim!”
E, tu mora da vam padne kamen sa srca. Sigurno zna šta radi.
Sad da se vratimo na početak, odnosno naslov ove kolumne.
Dok svi preživljavamo agoniju, jedan čovek doživljava esktazu. Želeo bih da se podsetimo porekla i tumačenja ova dva pojma.
Agonija – reč starogrčkog porekla i opisuje borbu, samrtne muke, izdisaj. Takođe se vezuje za patnju, nesreću, oskudicu, siromaštvo, torturu.
Ekstaza – grčka reč za zanos, najviši stepen ushićenosti, blizak ludilu. Identifikacija sa božanstvom.
Na vama je da procenite ko je u agoniji, a ko u ekstazi.
Možda ćete doživete ekstazu kada primite obećanih nam 100 evra, jer u budžetu nikada više novca nismo imali. Nekako sam sklon da pomislim kako će se, ukoliko se to i dogodi, dogoditi pred izbore. Da se ne sekirate, računa se na naše kratko sećanje.
Možda ćete doživete ekstazu kada primite obećanih nam 100 evra,
jer u budžetu nikada više novca nismo imali.
Nekako sam sklon da pomislim kako će se,
ukoliko se to i dogodi, dogoditi pred izbore.
Da se ne sekirate, računa se na naše kratko sećanje.
Sećanje na ponižavanja penzionera, na viku i osudu preko nacionalnih frekvencija. Na podelu između nas koji živimo ovde i gastarbajtera koji su, onako nezahvalni nagrnuli da se vrate u naš mali raj i blagostanje. Na gotovo petogodišnje umanjenje mukom stečenih penzija za 10 %, na beskrupulozno targetiranje političkih neistomišljenika. Fašisti, lopovi, lenčuge, Soroševci, strani plaćenici. To su sve epiteti kojom prvi čovek njegova svita obasipa sve koji mu nisu po volji. Bez dokaza, bez posledica, bez reakcije tužilaštva.
Okružen podanicima, gradi kult božanstva. Ni Tito, a bogami ni Nemačka nije izgradila toliko km autoputeva koliko ON. JA ne dam, JA sam odlučio, JA ću da gradim stadione. Streljajte me, ali JA!
Ne znam zašto, pade mi na pamet još jedno delo svetske književnosti: “Ja Klaudije, Car i Bog”. O rimskom imperatoru proglašenom za božanstvo.
U zemlji u kojoj smo svi jednaki, neki su malo „jednakiji“.
Za neke je zatvor, karantin ili novčana kazna.
Za ove “jednakije” kućna izolacija, javna opomena ili nanogica.
Dok zatvoreni u stanu čekate dozvolu da izađete napolje, prošetate psa ili svratite do prodavnice, nemojte očajavati. Kako se kaže u našem narodu: Ćuti, može i gore! Može, a upravo to nam se i dešava. I ne nazire se kraj. U nekim državama narod ima svog predsednika. Ovde jedan čovek ima svoj narod. Svoje poslušnike, svoje novinare, svoje unutrašnje dijaloge.
Kako smo dozvolili da nam se ovo sve dogodi? Tako što se ne bavimo politikom? Tako što čekamo novog čoveka? Tako što kao mantru ponavljamo “Šta mogu ja kao pojedinac da učinim”? Dok o našim životima odlučuju gotovo isti ljudi već 30 godina, mi ćutimo. Trpimo. Nestajemo.
Biram da ne ćutim. Reč i glas mi niko ne može oduzeti. Ni pravo na borbu.
Na borbu da izađemo iz ove agonije.
#izVučićemose
O AUTORU
