ZORAN ĐINĐIĆ. 12.03.2003. – 12.03.2020.
PIŠE: Aleksandra ĆURČIĆ
Ipak si pogrešio premijeru. Srbija je stala pre sedamnaest godina a onda se vratila krupnim koracima nazad, na mračno i turobno mesto.
Na žalost, većinska Srbija ne želi da misli, ne želi da se za budućnost bori isključivo svojim radom, da uči na svojim i tuđim greškama, da ima institucije jače od pojedinca.
Većinska Srbija se plašila tvojih metafora a još više se plašila odgovornosti koju donosi istinska demokratija.
Većinska Srbija želi da bude stado, da ima čobanina koji će je voditi, nije bitno kako i gde.
Većinska Srbija želi da bude oslobođena tereta misli, želi mrvice i ljubi ruku koja joj te mrvice baca.
Većinska Srbija ne želi istinu jer ne može da se suoči sa njom.
Većinska Srbija želi život u paralelnom univerzumu, daleko od stvarnosti, život u mitovima i lažima.
Gorka istina je da nikada nisi imao podršku poput one koju ima pajac koji je danas uzurpirao vlast.
Tvoje reči su dopirale do malog broja ljudi, jer biti doktor filozofije, pristojan, energičan, elokventan nije ništa posebno.
Ljudi nisu mogli da se identifikuju sa tobom.
Identifikovali su se sa šatro najboljim studentom pravnog fakulteta, neuspešnim navijačem, neuspešnim demagogom, čovekom koji non stop govori a ne kaže ništa, bahatim hvalisavcem čiji javni nastupi liče na kafanske priče zadriglog, neostvarenog čoveka.
Dok gledaju njega mogu da se nadaju sopstvenom uspehu, bez rada, bez pameti, bez časti.
Dok su gledali tebe nisu imali tu nadu.
Da bi se poistovetili sa tobom morali su da uče, da rade na sebi, da razmišljaju…užasno naporno i nepotrebno, zar ne?
Uvek sam neizmerno tužna na današnji dan, premijeru. Danas, možda više nego ikad.
Jer, umro si uzalud.
O AUTORU
