UMRO JE SLAVIŠA LEKIĆ

Možemo da pišemo kako nas je “zauvek napustio”, da upućujemo “poslednje zbogom” i koristimo ko zna kakve još fraze. Možemo. Ali iz poštovanja prema Slaviši, koji je uvek tražio kratku, jasnu, nedvosmislenu informaciju, napisali smo – umro je.

Krenuo je na životni put 1959. iz Kosovske Mitrovice. Studirao je turizam, a onda se neplanirano “otrovao” novinarstvom u koje je ušao na jedini ispravan način: do kraja.

Potpisnik ovih redova sreo ga je davne 1984. kada je u Beograd doneo svoj prvi tekst u redakciju Novih omladinskih novina (NON) sa željom da ga objavi. Kratio sam ga bukvalno sedeći preko puta njega.

Radio je Slaviša, kao i mnogi drugi novinari u Srbiji, u mnogobrojnim medijima: bio je novinar i urednik Borbe, Naše Borbe, Reportera, Vremena, objavljivao kolumne u mnogim listovima i magazinima – uključujući Danas i srpsko izdanje Newsweeka. Slaviša je bio i vlasnik i glavni urednik magazina Status, glavni i odgovorni urednik nedeljnika Reporter…

Napisao je i nekoliko knjiga, a među novinarima su najomiljenije „Zamlaćivanje – politička „autobiografija“ Tomislava Nikolića“ i „Svaka čast Vučiću“.

Snimo je nekoliko dokumentarnih filmova: „Mediji u Srbiji: hronika propadanja“, „Pad haških begunaca“, „Zoran Đinđić: HIPOTEKA“, „Kako se dogodio narod“, serijal „Junaci doba zlog“, „Vladalac“…

Bio je član prvog saziva Saveta za štampu i medijski savetnik u organizaciji UNDP. Od 2017 do 2019. bio je na čelu NUNS-a.

Znao je da uvažava one koji se s njim ne slažu sve dok su baratali argumentima. Bio je “lajavac” čija je “moralna dužnost” bila da se buni protiv ove i ovakve vlasti.

Umro je veliki novinar. Mnogi “novinari” će se danas napiti od sreće što je otišao onaj koji ih je uvek opominjao na činjenicu da su prodali svoje duše. Ako su ih uopšte imali. 

FOTO: Media Centar