STRUKA NI DO BABINOG KUKA

Novi Beograd

Novi Beograd

PIŠE: Radunka Lazić

Pre otprilike godinu dana prođoh stazom sa slike.

Bejah prijatno iznenađena lepo uređenom prilaznom stazom kod Rodića u ulici Omladinskih brigada. Popločano, zatravljeno,  postavljene klupe, korpe za otpadke…

Prizor ispred mene vratio me je u moje rano detinjstvo, rodnu mi Nemačku. Živeli smo u jednom malom uređenom mestu. Tamo sam spoznala da je podjednako bitna i periferija, kao i sam centar naselja. Podjednako im je bitan i stanovnik grada, ali i stanovnik sela. Čak se vodilo računa i o periferiji sela, gde ste mogli da nađete baš ovako uređene staze sa klupama, korpama za otpatke… Ako kojim slučajem zagazite duboko u šumu opet ista priča.

Ono što naučih u ranom detinjstvu je red, rad, disciplina. Svi smo odgovorni, ali i odgovaramo za svako slovo zakona. Nekako te ustroje od ranog detinjstva. Sve je isplanirano, odmereno. Svako zašto ima svoje zato kod njih, ali ne i kod nas.

Pre neki dan prođoh pored iste staze, videh da je polupana, neki novi radovi u toku.  Zastala sam u pola koraka gledajući u sve te užurbane radnike, pokušavajući da shvatim. Nisam mogla da razumem tu BAHATOST, taj NEMAR. Da li smo stvarno do toga došli? ULAŽEMO, a onda RUŠIMO. Zar više ne planiramo? Zar nije mogla da se izmesti u celosti „ta već odrađena staza“? Eto, da uštedimo, preraspodelimo ta sredstva negde drugde.

Pred kraj studija sam imala predmet „Projektovanje i otvaranje  izvorišta podzemnih voda“. Doživela, naučena da planira, projektuje i otvara, a živi u zemlji NAMUČENOG NARODA.

Gledajući te iznurene radnike, okupane u sopstvenom znoju, potamnele kože kako se čvrlje na suncu u mislima se promoli slika užurbanih ljudi u našem dvorištu, u tatinom rodnom Simićevu. Setih se kako sam ih zbunjeno gledala i pitala baku, šta oni to rade? Nasmejala se šeretski i rekla „RAZGRAĐUJU KUĆU“. Tupo sam je gledala. Uzela je moje šake u svoje, nežno ih gladila svojim grubim, čvornovatim rukama i krenula sa besedom.

Vidiš Rale nama više ne treba ta stara kuća, imamo novu. GREHOTA JE UNIŠTITI sav taj materijal. Oni uzimaju ciglu, crep, grede, letve sve što mogu da izvuku i ugradiće u svoju novu kuću, jer nemaju para da kupe, a nama ionako ne treba.”

Dok je pričala glas joj je podrhtavao pogled joj je bio uperen negde u daljinu. Vlažnih očiju me je pogledala i rekla „znaš kada je počeo rat tek sam bila stasala. Ostale smo samo mi žene, pokušavale smo da nadomestimo. Ono malo što smo uspele da uzgojimo, kako je ko prošao kroz selo tako bi uzeo i odneo. Bile su to GODINE TEŠKE BEDE, trajale su dugo i posle rata. Bog ga ne ubio dok sam živa neću se osloboditi tog straha, da opet ne dođe ta beda. Posle rata su  muškarci bili u obavezi da se odazovu na obnovu zemlje. Mi žene smo se napatile k’o crvi. Beda, sve razoreno, same…“

Nje odavno nema, umrla je sa svojim najvećim životnim neprijateljem STRAHOM da ne dočeka ponovo dane TE BEDE. Odavno nema i većine koja je živela u vreme rata, ratovala, obnavljala zemlju, PODIZALA JE IZ PEPELA KAO FENIKS.

Deca rođena posle rata TU SU SA NAMA. Oni su najmanje imali u tom svom ranom detinjstvu, najviše dali u obnovi, a ostali skoro bez ičega. Viđamo ih skoro svakodnevno, kako rovare po kontejnerima u potrazi za hranom. Ne mogu da skrpe kraj sa krajem, nemaju za lekove, zimi idu u sandalama, nose tašne pocepane tek ponegde spojene zihernadlama. Voze se prevozom ne bi li se ugrejali, prekratili svoje vreme, gledajući okolo jer SAMO TO MOGU. Nje odavno nema, a STRAH JE NEKAKO IPAK NADŽIVEO.

Svaki put kada priđem da udelim, SRCE MI SE STEGNE, SUZA MI NIZ OBRAZ SKLIZNE, ZBOG SVOG NEUSPEHA.

Uspeh, napredak, snaga  jedne države se ogleda u njenom postupanju prema najslabijima, najugroženijima i njenoj spremnosti da u njih ulaže da ih zbrine… A mi?