SINIŠA MIHAJLOVIĆ (20.2.1969. – 16.12.2022.)

Siniša Mihajlović, nekadašnji igrač u Crvenoj zvezdi, Interu i Laciju, preminuo je u 54 godini, posle duge i teške bolesti u bolnici u Rimu.

Svoj raskošni fudbalski talenat nametnuo je mnogim trenerima i klubovima. Odbio je ponudu zagrebačkog Dinama 1987 godine, a sledeće sezone potpisao ugovor sa novosadskom Vojvodinom.

Već u prvoj sezoni, Mihajlović je u njihovom dresu osvojio titulu prvaka Jugoslavije, što je tada, pored Zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka, bilo gotovo nemoguće.

Mihajlović je u decembru 1990. prešao u redove Crvene zvezde za, kako su tada mediji pisali, obeštećenje od milion nemačkih maraka.

„Moj dolazak u Zvezdu 1990. nije bio moj prvi boravak na „Marakani“. Imao sam 16 ili 17 godina, bio sam već na probi, ali nisam prošao. Tada nisam bio dovoljno dobar za Zvezdu. Nekoliko godina kasnije morali su da izdvoje velike pare da me dovedu iz Vojvodine“, navode se Mihajlovićeve reči u klupskoj monografiji izdatoj povodom godišnjice osvajanje titule prvaka Evrope.

Mihajlovića će Zvezdini navijači najviše pamtiti po golu minhenskom Bajernu u Beogradu za vođstvo od 1:0 u revanš utakmici polufinala Kupa evropskih šampiona 1991.

U finalu su crveno-beli pobedili Olimpik iz Marselja posle penala, jedan od strelaca sa bele tačke bio je i Mihajlović.

Na ovu titulu, levonogi bombarder je u decembru 1991. dodao i titulu pobednika Interkontinentalnog kupa pobedom na prvakom Južne Amerike, čileanskim Kolo-Kolom od 3:0.

U vreme kada se Jugoslavija uveliko raspadala u krvavom građanskom ratu, Crvena zvezda je zbog sankcija Ujedinjenih nacija kojima je izolovana zemlja, bila primorana da rasproda tim kako bi klub mogao da nastavi da funkcioniše.

Tako je i Mihajlović napustio crveno-bele i otisnuo se u Italiju, u Romu. Tamo je proveo dve godine, ali nije igrao mnogo i kasnije je ovaj period opisao kao „najgore sezone u karijeri“. Iz Rome prelazi u Sampdoriju iz Đenove, klub koji je vodio Sven Goran Erikson. Tu ostaje četiri sezone, istina bez trofeja, ali sa izrazitom specijalizacijom: njegovo izvođenje slobodnih udaraca je u gotovo 50 posto slučajeva dovodilo do gola.

Zajedno sa trenerom Eriksenom je u leto 1998. prešao u rimski Lacio, tada jedan od najbogatijih klubova na Starom kontinentu, sa kojim je osvojio i titulu prvaka Italije, dva kupa te zemlje i evropski Kup pobednika kupova.

Poslednje dve sezone u igračkoj karijeri proveo je u milanskom Interu sa kojim je bio prvak Italije i osvajač kupa te zemlje. Sa 28 golova iz slobodnih udaraca, Mihajlović je zajedno sa Andreom Pirlom rekorder italijanske Serije A.

Odmah pošto je okačio kopačke u klin, u leto 2006, Mihajlović je otišao u trenerske vode i postao pomoćnik u Interu.

Prvi samostalni angažman je bio u Bolonji u sezoni 2008/09. U sledeće dve sezone vodio je Kataniju, pa Fiorentinu.

Godine 2012. imenovan je za selektora Srbije, ali nije uspeo da se kvalifikuje za Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014.

Posle epizode sa reprezentacijom Srbije, vratio se klupskom fudbalu.

Dve sezone je vodio Sampdoriju, pa Milan i Torino, a od 2019. do 2022. bio je na klupi Bolonje.

U julu 2019, Mihajlović je saopštio da mu je dijagnostikovana leukemija, ali je klub saopštio da će on ostati trener.

„Kada sam čuo vest, to je bio šok. Proveo sam noći plačući, život mi je prolazio pred očima. To nisu bile suze straha. Poštujem bolest. Suočiću se s tim, podignute glave, pogledati pravo oči kao i uvek“, rekao je tada na konferenciji za novinare u Bolonji.

Tri godine se borio sa bolešću, a u martu 2022. je ponovo primljen u bolnicu jer se bolest vratila.

U maju je izašao iz bolnice, a u septembru je dobio otkaz u Bolonji posle lošeg starta sezone.

Poslednji put se u javnosti pojavio 7. decembra ove godine, na promociji knjige Lepota je neprocenjiva, koju je napisao njegov suparnik, prijatelj i trener, Zdenjek Zeman.

(IZVOR: Danas) 

O AUTORU