PR(A)VO LICE RTS-a

PIŠE: Vladimir Racković

Eto, obeležili smo još jednom 23. april. I 21. godišnjicu bombardovanja zgrade RTS-a i pogibije 16 nedužnih radnika ustanove koja nas ubeđuje da je „naše pravo da znamo sve“.

Podsećanje je, kao što ste već videli, svake godine – isto. Još jedno intervjuisanje nesrećnih roditelja, rodbine i kolega, prekopavanje po živim ranama koje nikada neće zarasti… Da se ne zaboravi.

I tu vam ništa ne nedostaje?

Zadovoljni ste što najvažnija radio difuzna ustanova ove zemlje ne zaboravlja svoje poginule radnike, i to je to? Čak verovatno i ne primećujete da se javna aktivnost zapadnih diplomata namerno za 90% gasi svake godine u isto vreme, da ne bi došlo do tenzija koje kasnije mogu komplikovati diplomatske odnose? I pomalo ste ponosni što se Amerikancima trlja nos činjenicom da se po prvi put bombardovala jedna medijska kuća? I to je to? Jednom godišnje?

 

Ali i dalje vam tu ništa ne fali?

Hajde da to vidimo s druge strane. Desetak dana pre (ili kasnije) od tog slučaja, pukla je bomba na 300m od moje kuće i sravnila sa zemljom zgradu tadašnjeg Republičkog SUP-a, u ul. Kneza Miloša. Da li se sećate da li se naš MUP ikada pozabavio obeležavanjem tog datuma? Da li ste čuli 21 godinu za redom da o tome govore ili pišu najviši zvaničnici ove, za bezbednost zemlje veoma važne ustanove?

Niste? Hm, tačno. A zašto niste?

Pa najverovatnije zato što tu nije bilo poginulih. SUP je povukao iz te zgrade SVE svoje ljude, znajući da je to zvanična meta mrskog neprijatelja. Rat je rat, neprijatelj gađa bombama ciljeve, i ne vidi sa 15km visine da li tu nekoga ima ili ne.

A RTS?

Sad verovatno shvatate… Ili još ne?

Eh, pa da, prosečan Srbin pamti do prošlog četvrtka…

Da li je moguće da se ne sećate da je RTS tada imao u svojim redovima jedno govno koje je znalo da je ta zgrada zvanična meta mrskog neprijatelja? Zaboravili ste? A vi mlađi za to uopšte nikada niste ni čuli? Logično…

Da gospodo, upravo se na tome radi! Treba ciljano navesti ljude da za uvek zaborave da je glavnokomandujuće RTS govno tog dana potpuno svesno i potpuno nepotrebno žrtvovalo svoje poštene, dobre, mlade i vredne radnike.

Ti bi ljudi danas bili živi, Jelica bi me verovatno i danas šminkala, a Bane pričao viceve… Da, znao sam te ljude, i ne mirim se sa činjenicom da govna u RTS-u nesumnjivo i dalje postoje, i štite perfidno i sistematski od javnosti jedno svoje govno od pre dve decenije koje je prodalo 16 mladih života tek tako. I kasnije kurvinjski pobeglo u Crnu Goru, i pustilo bradu, da ga ne nađu…

Ako su današnja govna u stanju da sve ovo rade tako smišljeno, zapitajte se kako će postupiti u nekom sledećem (ne-daj-bože) sličnom slučaju…

Pišem ovo onima koji su zaboravili, onima koji ovo prvi put čuju, ali i onima koji gledaju u zemlju dok ih gledam u oči pitajući ih zašto nema i ovog, tako važnog podsećanja svake godine:

ZAŠTO?

foto: insajder.net

AUTOR TEKSTA je poznati muzičar, osnivač Belgrade Dixieland Orchestra.