PISMO IZ KARANTINA

PIŠE: Frančeska MELANDRI 
PREVOD: Dejan NIKOLIĆ
COVER PHOTO by Tedward Quinn on Unsplash

“Pišem vam iz Italije, što znači da vam pišem iz budućnosti. Mi smo sada gde ćete vi biti za nekoliko dana. Epidemiološki grafikoni pokazuju da smo svi isprepleteni u paralelnom plesu zaraze.

Mi smo svega par koraka ispred vas na putu vremena, baš kao što je Vuhan bio nekoliko nedelja ispred nas. Gledamo vas kako se ponašate istovetno nama. Imali ste iste prepirke kao i mi pre samo malo vremena, između onih koji još uvek govore “to je samo grip, čemu sva ova frka?” i onih koji su već razumeli o čemu se radi.

Kako vas gledamo odavde, iz vaše budućnosti, znamo da će mnogi od vas, kad vam bude rečeno da se zatvorite u vaše domove, citirati Orvela, neki možda i Hobsa. Ali, vrlo brzo nećete imati više vremena za to.

Pre svega, ješćete. Ne samo zato što će to biti jedna od poslednjih stvari koje ćete moći da radite.

Naći ćete desetine grupa na društvenim mrežama sa uputstvima kako da provodite novostečeno slobodno vreme na kvalitetan način. I učlanićete se u sve, a onda ćete ih potpuno ignorisati posle svega nekoliko dana.

Izvući ćete apokaliptičnu literaturu iz polica, ali ćete uskoro videti da vam se baš i ne čita o tome.

Onda ćete još jesti. Nećete dobro spavati. Pitaćete se šta se dešava sa demokratijom.

Imaćete nezaustavljiv društven život onlajn. Na Mesindžeru, Votsapu, Skajpu, Zumu…

Nedostajaće vam vaša odrasla deca kao nikad pre. Prihvatanje činjenice da nemate pojma kada ćete ih ponovo videti će vas pogoditi kao udarac u grudi.

Stara zlopamćenja i svađe će postati nevažne. Zvaćete ljude za koje biste se juče zakleli da ih nikada nećete zvati, samo da ih pitate “Kako si?” Mnoge žene će biti prebijane u njihovim domovima.

Pitaćete se šta će biti sa svima onima koji ne mogu da ostanu u svojim domovima jer ih nemaju. Osetićete se ranjivo kada izađete na puste ulice na putu do prodavnice, posebno ako ste žena. Pitaćete se da li ovako društva propadaju. Da li se zaista to dešava ovako brzo? Blokiraćete ove misli i kad se vratite kući ponovo ćete jesti.

Ugojićete se. Potražićete fitnes treninge onlajn.

Smejaćete se. Smejaćete se puno. Naćićete u sebi smisao za crni humor čak iako ga nikad niste imali. Čak i ljudi koji su uvek sve ozbiljno shvatali će kontemplirati apsurdnost života, univerzuma i svega ostalog.

Ugovaraćete sastanke sa prijateljima i ljubavima u redovima ispred supermarketa, samo da ih nakratko vidite uživo, sve vreme striktno poštujući pravila društvenog distanciranja.

Prebrojaćete sve stvari koje vam nisu potrebne.

Uskoro ćete, sa velikom jasnoćom, otkriti prave naravi ljudi oko vas. Biće i potvrda onoga što ste mislili ali i velikih iznenađenja.

“Stručnjaci” koje niste mogli da promašite u svom informativnom prostoru će nestati, njihova mišljenja postaće odjednom nevažna. Neki će pribeći racionalisanjima kojima će toliko nedostajati empatije da će vam se zgaditi i ljudi će prestati da ih slušaju. Ljudi na koje niste obraćali pažnju pre će ispasti umirujući, osnažujući, velikodušni, pragmatični i vidoviti.

Oni koji će vas uvući u priču o tome kako je ovo prilika za obnovu planete pružiće vam priliku da vidite malo širu sliku. Takođe, postaće neizdrživi: dobro, planeta sada bolje diše jer ima manje izduvnih gasova, ali kako ću ja da platim račune za ovaj mesec?

Neće vam biti baš jasno da li je vaše svedočenje rođenju novog sveta više grandiozna ili jadna stvar.

Puštaćete muziku sa svojih prozora i iz dvorišta. Kada ste gledali nas kako pevamo opere sa naših balkona, pomislili ste “Ah, ti Italijani”. Ali, mi znamo da ćete i vi pevati pesme koje vam uzdižu duh. I kad razvalite “I Will Survive” sa prozora, mi ćemo gledati vas i klimati glavama, baš kao što su građani Vuhana, koji su pevali sa svojih prozora u februaru, klimali glavom gledajući nas.

Mnogi od vas će zaspati obećavajući sebi da će prva stvar koju ćete uraditi posle izolacije biti razvod.

Mnogo dece će biti začeto.

Vaša deca će pohađati školu na Internetu. Biće nepodnošljiva ali će vam doneti neizmernu radost.

Stariji će biti neposlušni kao neki pobunjeni tinejdžeri. Moraćete sa njima da se svađate kako biste im zabranili da izlaze napolje, zaraze se i umru.

Pokušaćete da ne mislite na samotne smrti na intenzivnoj nezi.

Želećete da ružinim laticama posipate put pred svakim korakom medicinskih radnika.

Biće vam rečeno da je društvo ujedinjeno u zajedničkom naporu, da ste svi u istom čamcu. To će biti istina. Ovo iskustvo će zauvek izmeniti kako vidite sebe kao deo nečeg većeg.

Ali, pripadnost klasi je ono gde je razlika. Biti zatvoren u kući sa lepom baštom ili u stanu u nekom bloku zgrada nije isto iskustvo. Niti je isto imati mogućnost da radite od kuće ili da nemoćno gledate kako vam se posao gasi. Onaj čamac na kome smo svi kako bismo se borili protiv epidemije neće izgledati isto svima koji su u njemu niti jeste zaista isti za sve. Nikad nije ni bio.

U nekom trenutku, shvatićete da je teško. Uplašićete se. Podelićete svoje strahove sa bližnjima ili ćete ih zadržati za sebe kako ih ne biste još i time opteretili.

Opet ćete jesti.

Mi smo u Italiji i ovo je ono što znamo o vašoj budućnosti. Ali to je kratkoročno predviđanje. Mi smo neugledni vidovnjaci.

Ako uperimo pogled na dalju budućnost, budućnost koja nam je svima nepoznata, možemo vam reći samo ovo: kada se sve ovo završi, svet neće biti isti.


Francesca Melandri je rođena u Rimu 1964. Iza sebe ima niz scenarija, dokumentarnih filmova i romana: Prvi roman, Eva spava (Eva dorme), objavljen 2010, čitaoci i kritika dočekali su pohvalama. Preveden je na više jezika, a osvojio je i brojne nagrade, uključujući i onu časopisa Elle za najbolji roman 2011.

U svom drugom romanu Viši od mora (Più alto del mare, 2012.), Melandrijeva stvara izuzetne psihološke portrete baveći se intimnom tragedijom onih čiji su bližnji u zatvoru. Ovaj roman takođe je osvojio više nagrada, među kojima je Premio letterario nazionale Rapallo Carige 2012. Njen treći roman, Sangue giusto, objavljen je 2017.