Oh Mamà Mamà Mamà Ho visto Maradona
PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ
„Malo mi za sreću treba
Kilo kokaina, pola hleba
Jedna ovca i malo neba.“
Frka, a? Pa jebiga rođaci, od početka Korona afere verujete svima osim sebi. Bezumno jurite za vestima, trošite se, napravili ste se zavisnim, vezali za reality igrače. Došli ste u fazu da bi duvali lepak kao preventivu da ne dobijete Koronu koja je smrtonosna i koja topi pluća.
Ali, i za duvanje lepka potrebna je umešnost. Nije to samo: iscediš tubu u kesu i udišeš. Ko pretera nepodnošljivo mu zuji mu u glavi a to dovodi do ludila.
Kako ja to znam? Pa rekao mi ortak.
Zujanje u glavi je postalo stanje redovno. Šuštanje kao kada promašiš radio stanicu. Sneg na ekranu. A kada smogneš snage i izađeš iz svoje kutije, napolju te čekaju Džokeri.
Poremećeni edipovci, šunjaju se ulicama prepunim kriminala i nezaposlenosti, polusvet obespravljen i siromašan kida zubima kožu s leđa ljudi sa osmehom.
Sramota je biti srećan.
Ko tim ljudima daje za pravo u momentu kada svi mračimo i trkamo se u strahu. Kako neko može da se zajebava sa dobrim doktorima?
Posle crkvenih dogmi, lekarska odora i uopšte uniforma je najveća prevara od postanka sveta.
Beli mantili, vojne i pandurske uniforme, kao i svojevremeno školske kecelje stvaraju privid ISTOSTI.
Iza nebrojenih genijalaca, časnih i poštenih krije se gomila onih koji su vrlo nesolidnog znanja i stava za uniformu koja bi trebalo da uliva sigurnost.
Kada se uđe u uniformisani sistem to vam je kao veš mašina. Malo levo-malo desno, pa centrifuga. I uvek se prvo izvuku pocepane gaće i rasparene čarape. Gaće će prkositi i pozivati se na prava da budu pocepane gaće, a rasparene čarape će se pozivati na samohranost, LGBT prava, boriće se da raspari dobiju puno pravo kao parovi.
Jel’da zvuči nenormalno?
Neću da se pravim mnogo pametan. Meni je ova godina kao i svaka druga. Malo gore, malo dole-malo frka, malo smeh. Uglavnom postajem nezainteresovan. U prevodu na srpski: boli me đoka.
Jednoga dana Korona će biti prošlost. Od marta na ovamo gledamo i svedoci smo ko je vera, a ko nevera. I znam da će opet nevera da profitira, i znam da će najgori da sude nama najboljima, i znam da će me neka nova kreativna industrija da protežira decu kretena a da su moja već obeležena. Zato što oni samo rade svoj posao i imaju decu. A ja kenjam.
Ljutim se na Krizni štab, na budalu Šarčevića koji nas je unakazio „kriznim sistemom pohađanja nastave“, ljutim se na medije koji šire strah i paniku i želim im sve najgore, ljutim se na ljude koji su „u moje ime“ vršili zločine i u moje ime se izvinjavaju i koji se potom brane da to rade besplatno.
Doduše, baci im valjda gospodar granulu i odu u ćošak do sledeće aktivacije.
Ljutim se na ljude koji se hvale humanošću. Ljutim se na ljude koji cipelare vernike, pod bilo kojim izgovorom, ljutim se na degenerike koji preklinju predsednika da nas zaključa.
A u stvari ne ljutim se ni na koga.
Ja sam dobri samarićanin.
Za mnom niko neće plakati kada umrem. Suze za mene otišle su sa Maradonom. Spasao se. Gore ga čeka Lemi, Kastro i Džordži Best. Kako si živeo tako će ti biti i kada umreš. Neko je osuđen na supernova dosadu i sada se iživljava na nama.
Rekao dr Kon da će da ispravi krivu. Pozvaće Maricu. Ona se razume u kriv. Ne znate Maricu? Ko vam je kriv!?
O AUTORU
