OD “NACIONALNOG” HEROJA DO KOMUNALNOG PROBLEMA
Svaka samoobmana je kukavičluk. I ok je, ako je takvo stanje kratkotrajno, jer se onda odatle izlazi jak, a ako traje, kao što ova naša samoobmana traje, onda smo na dobrom putu zatiranja za budućnost i potiranja svega vrednog što je ovaj narod ikada izrodio.
PIŠE: Jelena ĆIROVIĆ
Nasmejah se sinoć ili preksinoć, više i ne znam tačno kad, ali ne onako iz duše kako pravi osmeh treba da izgleda, već više od muke, do koje dovodi očigledna predvidljivost ponašanja svemoćnog, kad se nadje u ćorsokaku.
Da li mi je drago, pa se smejem iz zluradosti?
Nije.
Muka mi je do očajanja, kada gledam kako miševi glume tigrove. I kako ovaj narod guta takvu glumu, kao vrhunsko ostvarenje, prihvata je kao istinsku logiku, a u stvari pušta da ga takva gluma postavlja u prostu i bednu ravan, u kakvoj mislim da nikada nije bio.
Bivalo je i težih vremena, ali bar meni nije poznato, da se živelo u ovakvoj samoobmani.
Nije nepoznato ni da je svaka samoobmana, zapravo nemoć suočavanja sa sopstvenim greškama, krivim potezima, lošim procenama, nedostatak snage da se pogleda sebi u oči.
Rečju, svaka samoobmana je kukavičluk.
I ok je, ako je takvo stanje kratkotrajno, jer se onda odatle izlazi jak, a ako traje, kao što ova naša samoobmana traje, onda smo na dobrom putu zatiranja za budućnost i potiranja svega vrednog što je ovaj narod ikada izrodio.
Čemu se zapravo tako od muke smejem?
Pa tome kako Ratko Mladić, iz usta svemoćnog, od nacionalnog heroja postade komunalni problem.
I to ne zato što svemoćni zaista tako misli, već što ne zna kako na drugi način da primi packe jačih od njega. A zašto mi je muka od tog smeha? Pa zato što poniženi narod iz sekunda u sekund guta takve transformacije i biva još više sluđen.
Ne znam koliko dugo stoji mural Ratka Mladića na zgradi na uglu Njegoševe i Alekse Nenadovića, na oduvek osvešćenom, građanskom Vračaru, ja sam ćešće na nekada komunističkom, s konca i konopca nastalom, Novom Beogradu.
Uglavnom, prijaviše neki samosvesni ljudi policiji, sve po propisu, skup na kome bi pomenuti mural bio uklonjen. Kad ono, policija zabrani taj skup, a ministar policije Aleksandar Vulin, izjavi kako je policija tom zabranom zapravo spasila te ljude od navijača.
Da se nisam smejala, morala bih da protresem glavu par puta, da shvatim šta je kroz usta Aleksandra Vulina rekao onaj glavni Aleksandar. A rekao je, pa zar ne vidite koliko smo mi dobri, jer da nije nas, ne bi bilo vas, pojeli bi vas navijači. Sad opet malo protresanja glavom, Aleksandri misle na one iste navijače, koji funkcionišu na taster? Kao na primer, sad gej parada ne može, puštaj s lanca, posle neku godinu gej parada može, svi psići ostadoše gde su bili, svršeno navijački obrazovani, uljudno životinjski lepo vaspitani, mašu repićima? To su oni isti navijači, koji su dok su još bili u jaslicama, fino upotrebljeni 5. oktobra, a sada stigli do doktorata, odnosno do Aleksandrovih tastera?
Mi smo dobri i hoćemo da vas spasimo i zato ne možete na skup.
Smučilo se Aidi Ćorović, pa bacila jaja na mural čuvenog junaka, koji se svojevremeno zbog svojih “junačkih dela” skrivao koje kuda, kao i što se Šljivančanin, zbog svojih “junačkih dela” skrivao ispod ćerkinog kreveta.
Pa ako ćemo savremenim rečnikom raznih savremenih Aleksandara, moram da pitam, kad su se to junaci ovog naroda skrivali posle svojih junačkih dela? Rekla bih da se pojam “junački”, znatno promenio od doba istinskih junaka.
Uglavnom, kako je Aida bacila jaja, tako se na pritisnut taster pojaviše većinom maloletni novokomponovani navijači, sa sve policijom opremljenom za razbijanje demonstracija.
Policija u civilu je, ne legitimišući se, privela Aidu, kao da ju je kidnapovala, naravno da je spase od navijača, taman kako je manji Aleksandar predvideo.
I tako se naša policija našla između murala i navijača sa jedne strane i Aide sa druge strane.
Jaja, čišćenje, bela farba, ćišćenje. Pat pozicija. Aida se kasnije povukla na Cvetni trg i odatle kao svaka normalna i odgovorna osoba poslala poruku, ako još neko nije pokrio oči i uši da vidi i čuje. Ali se policija nije povukla ispred murala, a ni navodni navijači.
A onda je iz usta velikog Aleksandra, stiglo spasonosno rešenje. Mural Ratka Mladića je problem Skupštine stanara na čijoj zgradi je isti nacrtan!
Izreče to kao da mu troše vreme glupostima, jer mora da rešava nebitne stvari, iznervirano. A zapravo je zaista iznerviran, ali ne što gubi vreme rešavajući sitnice, već zato što je prinudjen da svog heroja predstavi kao banalnost.
Nevažno je dalje što je komunalna inspekcija brže bolje izdala neki nalog Skupštini stanara. Ali se ne sećam da je veći Aleksandar ikada ovako prozirno, neuspešno, morao da pokuša da sakrije svoju nepromenjenu radikalsku ćud i isti takav sistem vrednosti.
O AUTORU
