NO ĐANI, NO PARTI

Siguran sam, gospodine Vesiću, da znate da i Beograđani vole Vas. Toliko, da su Vas jurili za autogram posle promocije Vašeg književnog dela o Beogradu. Vole Vas i često Vas spominju. Naročito oni koji stanuju blizu Slavije.

(PISMO) PIŠE: Marko MARJANOVIĆ 

G-dine Vesiću,

Reših da Vam se obratim ovim putem, otvorenim pismom. Nadam se da mi nećete zameriti što želim da se  osvrnem na Vašu najnoviju, genijalnu inicijativu.

Objavili ste da će počevši od 20. aprila, ponedeljkom, sredom i petkom biti koncerti ispred Starog dvora.

Prvi nastup imaće Željko Joksimović. Termin – 18 h. Ne znam da li znate, ali postoji zabrana kretanja u to doba, te verujem da će Željko biti razočaran što neće biti baš puno publike. Osim, naravno Vas i  Vaših saradnika koji imaju dozvole za kretanje po gradu.

Ne sumnjam u Vaš izbor muzike, jer ako neko koji voli i poznaje Beograđane, to ste Vi. Siguran sam da znate da i Beograđani vole Vas. Toliko, da su Vas jurili za autogram posle promocije Vašeg književnog dela o Beogradu. Vole Vas i često Vas spominju. Naročito oni koji stanuju blizu Slavije. Njima ste definitivno obeležili život, puštajući par istih pesama sa zvučnika raspevane fontane. Navikli ste ih da na počinak pođu veseli i raspoloženi.

Želeo bih da Vam predložim još nekoliko ideja. Nadam se da će Vam se dopasti.

Jedan od sledećih koncerata mogao bi da održi Radiša Trajković  Đani. Znate kako kažu: „No Đani, No Party“. Taman da se napravi još jedna žurka za građane koji poseduju „ausvajs“. I da Đani proslavi što nije u karantinu ili zatvoru zbog kršenja zabrane kretanja.

Kada već pominjemo radost koju svako oseti kad udahne miris slobode, primereno bi bilo da još jedan muzičar dobije svoj termin:

U pitanju je devojka koja je puštena iz zatvora, požarevačke Zabele. Siguran sam da ne znate o kome se radi, ali bez brige. Tu sam da pomognem. U pitanju je Jovana Popović, muzičarka iz Kikinde, kojoj je određena mera pritvora zbog kršenja zabrane kretanja. Možda je Vama nepoznata, ali mislim da je Beograđani baš dobro poznaju. Bar njih 9628.  U glavu sam ih brojao. Igrali su i pevali slušajući je sa razglasa jednog kamiona.

Sjajna devojka, urbana, lepog glasa, a i pesma je nekako „zarazna“. Nadam se da nije zbog te pesme i pritvorena. Znam da vi to kao književnik sigurno ne biste dozvolili. Umetnički izraz, autorska sloboda.

Nego, da vam pomognemo i sa tekstom: Da ga imate ispisanog. U glavi barem. Ako od ovoliko posla možete da ga savladate!

Banda ote zemlju celu
drvo, kuću, travu, reku,
povratnici u zlodelu,
kradu, lažu, ruše, seku.

Slika ružna, mladost tužna
stoka pamet bedom seli.
Bagra ova jes’ nam dužna,
znanje valja, narod deli.

Nikad više čizme tvoje,
kako gaze srce moje,
srce moje ponosno je
veliko je, slobodno je!

Otpor čuva zemlju celu,
drvo, kuću, travu, reku.
imamo ih sve “na delu”
rat u šteku, suze teku.

Slika ružna, mladost tužna,
hulja rulju mržnjom truje.
Bagra ova jes’ nam dužna,
“svi smo isti”, kupljeno je.

Slika ružna, mladost tužna,
zlatno doba bojkotuje,
bagra ova jes’ nam dužna,
moj je izbor, gotovo je!
moj je izbor, gotovo je!

Reči pesme su pomalo buntovne, ali verujem da ćete to da razumete. I Vi ste nekad bili mladi, i sami sa puno žara umete da pričate satima o nepravdi koju Vam je naneo onaj žuti Đilas. Ups, bejaste Vi na nekoj funkciji za vreme njegovog mandata? Nije važno sada, svi smo bili mladi i imali neke drugačije stavove.

Da se vratimo na izbor muzike. Ne znam koliko stižete da pratite muzičku scenu, ali ima jedna pesma koju izvode neki momci, šaljivdžije,  PUF se zovu.

Eto ideje za sledeću svirku.

“Pomrčina pritisnula ove naše dane,
gotovo je, diktatore, vreme je da svane.
Pod sramotom živeće naša pokoljenja,
zato mora, diktatore, narod da te menja.

Ne možemo svi ići preko grane,
mora neko, diktatore, na put da ti svane.
Ja pred tobom, diktatore, ne želim da bežim,
padali su mnogi, pašće i tvoj režim.

Prodaješ nas, diktatore, kao gazda roba,
kao da je kameno, a ne zlatno doba.
Ne slušam te diktatore, jer nisam tvoj bot,
neću sendvič tvoj da jedem, ješću pasulj klot…

Beograđani su prepoznali koliko ste energije uložili, naročito oko rekonstrukcije Trga Republike. Svaka kocka Vam je prošla kroz ruke.

Obrni, okrni, na jednu pa na drugu stranu.

Koliko samo znoja ste prolili da bi grad zablistao. Kako lepo izgledaju ulice grada ukrašene novogodišnjom rasvetom. Prelepo je videti hiljade bugarskih turista koji ushićeno šetaju ulicama. Pune budžet nemilice, čak i u fontanu ubacuju evro kovanice.

Sve to, zahvaljujući Vašem preduzetničkom duhu.

U znak zahvalnosti za sav Vaš trud, mislim da je sasvim na mestu da se čuje i pesma koja je posvećena radovima. Nadam se da će Vam se dopasti. Mladi momci su sa ljubavlju napisali tekst.

Fantomi.

Ne oni fantomi iz Savamale.  Pu, pu, daleko bilo.

Ko je tip što drvo seče,
gde god može asfalt meće?
Vesa, Vesara!

On je seljak, džiber, mozak mu je biber.
On je bahat, alav, na AVa stalno balav.
Vesa, Vesara!

Ko je tip što grad nam ruži,
što za pljačku braći služi?
Vesa, Vesara!

Naslednik je “doktor” Malog,
ne znaš ko je veći talog.

Ko je onaj strašan dasa,
što ga pljuju zbog kolapsa?
Ludo ruši, ludo gradi,
kocku stavi, pa je vadi.

Ko je onaj strašan baja,
koji gradi baš do jaja?
Vesa, Vesara!

Zavidi mu čak i Zora,
što je ekspert koridora.

Žičaru će mesto žice,
da opere sve parice.
Vesa, Vesara!

Zaštitno je danas lice,
naše srpske prestonice.
Vesa, Vesara!

Na ulici reke svuda,
šta nam radi glava luda!

Tekst govori o nekom izvođaču radova. Znate i sami kako oni umeju da budu šarlatani, dunđeri. Nije lako sa njima.

Pun nade, očekujem da ćete nam ispuniti muzičke želje. Karantinski dani onda prolaze lakše, podnošljivije.

Vama je to možda sitnica, ali nama bi to puno značilo.

Gotovo je. #izVučićemose!