PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: FoNet/Danas.rs

Verujem da ću posle ovog teksta značajno skratiti listu svojih onlajn “prijatelja”. Verujem i da ću (kao po običaju) dobiti gomilu uvreda i pretnji sa raznih anonimnih profila. To je ionako praksa koju nikad nisam prijavljivao nikome od nadležnih jer znam da ima mnogo ozbiljnijih problema kojima se ti ljudi bave. Recimo pronalaženjem svih onih koji ružno misle o Velikom Vođi. 

Dakle, moram vam reći da sam siguran da sam nedostojan. Nedostojan pripadanja dominantnoj verskoj zajednici u ovoj zemlji. Dakle, Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ili je možda pametnije da napišem – Srpskoj pravoslavnoj stranci?

A šteta: taman sam se spremio da osveštani duborez Svetog Đorđa okačim na istočni zid stana u kom živim (Đurđevdan moja porodica slavi već generacijama). Čak sam i sveštenika hteo da pozovem u stan, da mi okadi kuću. Ko biva, da istera svako zlo, naročito ako ga u meni ima.

Ali, žao mi je ljudi. Ne mogu. Ne mogu da pripadam organizaciji koja odlikuje Šešelja. Da se razumemo: isto gađenje sam osećao kad je odlikovanje dobio Vučić, Vulin, kada je orden dobio Dačić, Palma, Toma… O nekim drugim prominentnim pripadnicima ekstremne levice, desnice kao i kontroverznim biznismenima lopovske provinijencije da ne pričam.

Znam, odmah će mnogi da mi objašnjavaju kako Crkva mora da se moli za one na vlasti, pa je normalno da ordenima kite one koji su na vlasti, ali... Ne mogu da pripadam organizaciji koja (više nego očito) propagira mržnju među ljudima. Da, mislim na potpaljivanje vatre protiv Prajda. Pri tom, kao što znamo, ozbiljan broj sveštenih lica konzumira tu vrstu “greha”. Mislim na istopolnu ljubav. O nekim drugim sveštenicima, koji upražnjavu druge vrste sagrešenja (kocka, kurvarluk, krađa, laganje i ostali sa spiska) – drugom prilikom.

Ne mogu da pripadam organizaciji koja odobrava litiju mržnje u kojoj se kao organizator pojavljuje neonacista, sa SS oznakama na reveru, čovek optuživan (i osuđivan) za nasilje nad ženama.

Baš vam je bogougodan organizator ovih litija…

Na kraju krajeva, kako da prihvatim litije koje je isprva organizovao raspop pod komandom državne bezbednosti?

Ne mogu da budem deo organizacije u kojoj se favorizuje ubijanje kao model rešavanja sukoba (mislim na otvorenu podršku ozbiljnog dela sveštenstva SPC ratu u Ukrajini između dva pravoslavna naroda).

Ne mogu da pripadam organizaciji koja ne dozvoljava ženama da raspolažu svojim telom, odlučuju o tome da li žele da rode ili ne, ali se zalaže da se ta vrsta odluke zakonski zabrani.

Znam, sad će mnogi da mi drže pridiku i objašnjavaju kako je Crkva nešto sveto i iznad svega, kako ne smem da se priklanjam raznim dnevnim događajima i tako dalje i tako bliže. Ali, moram vam reći da me… U stvari… Ne interesuje. I da nadasve – takva tvrdnja nije tačna. Jer: vera je nešto sveto i iznad svega. Vera, a ne crkva. 

Ako će onaj gore zbog svega što sam napisao da me se odrekne, neka tako bude. Ako će neko od vas da me omrzne zbog svega što sam napisao – neka bude. Ako će da mi neko pripreti, vređa, pljuje i kune… Ma, neka bude. Samo da vas podsetim: jedan od ovih u koje verujemo (Otac, Sin, Duh Sveti), po imenu Isus rekao je “Oprosti im Oče, ne znaju šta rade” u trenutku kada je zakivan na krst. Ne, ne mislim da sam ja ravan Njemu. Tako nešto nikada ne bih pomislio. Ja sam tek jedan prilično grešan pojedinac na ovom dunjaluku. Ali, hoću da vam kažem da takvo ponašanje nije baš hrišćansko. Ali, ko da je to važno u Srbiji…

Mir s vama. Ko god da ste. U šta god da verujete. I koga god da volite.