FOTO: Krokodil

Jedna od dinamičnijih (sub)kulturnih scena u Beogradu je svakako – scena okrenuta ka grafitima i muralima. Može se slobodno reći da je ta scena istovremeno pravi poligon za ratovanje. A u svakom ratu, ima nevinih žrtava. 

Jedna od tih žrtvi je svakako mural ukrajinske pesnikinje Larise Petrovne Kosač, smešten na Malim stepenicama kod Brankovog mosta, neposredno pored prostorija udruženja Krokodil. Ovaj mural je već stradao da bi nedavno bio obnovljen, a u noći između 25. i 26. decembra je – ponovo uništen.

Jedini greh ovog murala je – ispostavlja se – to što je posvećen pesnikinji iz Ukrajine. Mural evropski priznate pesnikinje prešaran je slovima Z, a oko murala je ispisano nekoliko poruka: Ovo je Srbija, Nema mesta za ovo, Nema nacizma ovde… 

Ove i ovakve poruke su zapravo – pokazatelj zaslepljenosti i zaglupljenosti (verovatno) desničarski orijentisanih (verovatno) Rusofila.

Pre svega, Larisa Petrovna Kosač je rođena 1871, a umrla je 1913. Dakle, mnogo pre nego što je Adolf Hitler, rodonačelnik nacizma, počeo da razmišlja o tome kako da sprovede politiku konačnog rešenja. Prema tome, ona nije mogla da se izjednači sa nacizmom. Naprotiv: ona je bila poliglota, borila se za prava žena, sakupljala je narodne umotvorine (kao Vuk Karadžić) i smatra se da je rodonačelnik savremenog ukrajinskog pesništva.

Poruka “Ovo je Srbija” me podseća uveliko na poruku s početka rata u Sarajevu, kada je neko na zidu glavne pošte ispisao istovetni grafit, a ispod mu je neko duhovito odgovorio “Ovo je pošta”. Dakle, grafitu “Ovo je Srbija”, treba odgovoriti sa “Ovo su Male stepenice”. Jer – “Ovo je Srbija” kao poruka ne sme da bude poruka mržnje. 

Najzad, poruka “Nema mesta za ovo” je idiotizam: pre svega zato što Srbija mora da bude otvorena za sve kulture, a naročito za evropske, slovenske kulture. Šta sad, treba da prestanem da slušam Petra Iljiča Čajkovskog ili Igora Stravinskog? Da ne gledam filmove Mile Jovović, Mile Kunis, Sergeja Loznice? Da zaboravim na književna dela Babelja, ili Bulgakova? Da ignorišem umetnost fantastične Ksenije Simonove? Samo zato što su svi oni – Ukrajinci? 

Zamolio bih fanatike svih provinijencija – levih i desnih, proruskih, proukrajinskih, proevropskih, proistočnih i prozapadnih, da zaobiđu – ne samo Beograd, nego i čitavu Srbiju. Njihove poruke mržnje zaslužuju samo jednu reakciju: prezir.

Kao što ne mogu da prihvatim brisanje svega umetničkog i kulturnog ukrajinskog u Rusiji (ali i na ovim prostorima), tako ne mogu da prihvatim ni brisanje svega umetničkog i kulturnog ruskog u Ukrajini. To što rade režimi u Rusiji i Ukrajini na brisanju međusobnog uticaja na kulturu i život onih drugih je zapravo (obostrano) fašizam. Mi ne smemo biti takvi.

Ne uništavajte murale. Naročito ne murale posvećene piscima, slikarima, glumcima, muzičarima, ljudima… Ako vam je baš do farbanja zidova – imate po Beogradu sijaset onih na kojima je šablonom i plavim sprejom “ovekovečen” Ratko Mladić. Ispod njega možete slobodno da napišete kako je ovo Srbija i kako za to nema mesta ovde.

(IZVOR: Kultura 381)

O AUTORU