Konvencija Srpske napredne stranke

Piše: Peđa B. ĐUROVIĆ

Novogodišnji praznici podrazumevaju retrospektivu i svođenje računa šta smo u protekloj godini učinili. Ili smo propustili da uradimo. 2022. je godina u kojoj obeležavamo desetu godišnjicu vlasti neprirodno transformisanih radikala, koji su na poziv aktuelnog vladara Srbije napustili crvenog vojvodu i preleteli u drugo jato, ono u kom se izdaje, pljačka i uništava brže, jače, bolje. 

Ovo je, takođe, deseta godina kako srpska opozicija i građani koji su joj naklonjeni, ne čine ama baš ništa da bi se, bar u nekoj meri, sačuvali država i nacionalni interesi.

Nećemo se šaliti i karakterisati litije i slične proteste kao ozbiljnu borbu protiv ozbiljno izdajničkog režima. Ne ruši se režim poput ovog ni učešćem na izborima (kako lepo reče A. Vučić: izbore ne dobija onaj za koga više glasaju, već onaj ko broji glasove), ni mlakim i bezidejnim protestima, a ponajmanje se to čini kolaboracijom u parlamentu. I baš kao što građani uporno gunđaju protivu vlasti, završavajući svako gunđanje frazom “Ćuti, može i gore!”, tako opozicija gleda na koji način da se domogne mrvica sa gazdinog stola, i kako da zasedne u skupštinske klupe, da se dočepa mesta u nekom upravnom odboru, neke direktorske fotelje u javnim preduzećima…

A vlast kao da se iz petnih žila upinje da bude oterana.

Jednu aferu smenjuje druga, sve su obeležene ozbiljnim krivičnim delima, za koja su zaprećene dugogodišnje zatvorske kazne, ali tužilac Dolovac se i dalje pravi mrtva i/ili kidnapovana, advokati Đukanović, DJ Vučićević, Duboko Grlo Krle i drugi razni Bokani i slični mamlazi, neumorno po medijima pokušavaju da odbrane neodbranjivo. I što je najtužnije, oni u tome i uspevaju.

Samo ove godine, sekta na vlasti zaluđivala je narod pričama o klanici u Ritopeku, svađama na relaciji bivši ministar unutrašnjih poslova – bivša državna sekretarka u MUP-u, izmišljenim glasinama o mogućim atentatima na predsednika kao i o njegovom prisluškivanju od strane vrha policije, poklanjanjem ili prodajom u bescenje državnog dobra stranim investitorima. I ove godine su sektaši gazili ljudska prava, dostojanstvo, poništavali pravo na rad, na život dostojan čoveka, zaluđivali su i ponižavali porodice žrtava naprednjačke bahatosti.

Sasvim dovoljno razloga da građani Srbije shvate koliko su zlo već čitavu deceniju glasali, i kome su tolerisali opstanak na vlasti (i blizu nje), pa da se konačno organizuje i taj 6. oktobar, koji nam već pune 22 godine nedostaje. 

Možda ova Nova godina bude prilika da ljudi stave prst na čelo, i da se upitaju jesu li pokolenja koja dolaze, i kojima ostavljamo ovu zemlju u amanet, odgovorna za naše slabosti, za nedostatak hrabrosti da se odupremo. I možda se konačno dosetimo da je naprednjacima, umesto u skupštinskom restoranu, mesto u kaznenim ustanovama. Nakon što im se pošteno sudi za pljačku, (vele)izdaju, i nakon što se zbog nesposobnosti, bahatosti i otvorene sprege sa organizovanim kriminalom gumicom obrišu sa političke karte Srbije.

Kad budete u ponoć 31. decembra pomišljali želju, probajte da poželite da narednu Novu godinu dočekamo u slobodnoj Srbiji, koja se oporavlja od desetogodišnjeg naprednjačkog zuluma. Neka mi oproste nacionalisti i jezički čistunci na ovom turcizmu u završnoj rečenici, ali naprednjačka nedela ne mogu drugačije da se nazovu.

Živi bili i svim čitaocima srećni božićni i novogodišnji praznici!

O AUTORU