MAGDA JANJIĆ – JEDINO PRAVO, LJUDSKO BIĆE U NAS!

Pokazala si nam šta to znači biti čovek!
Pokazala si nam šta to znači biti majka, lavica.
Pokazala si nam koje su to prave moralne vrednosti za koje si spremna i svoj život da daš (za razliku od “Vitezova” koji na Kosovu i Metohiji nisu nikada ni bili, niti će, i koji bi se uvukli u mišiju rupu kada bi pretili, ne daj Bože, njihovoj deci)!

PIŠE: Vladimir ĐORĐEVIĆ – VĐ

Mislim da je bio četvrtak… negde oko dvadeset časova. Njegoševa ulica. Devojke tom ulicom više ne idu, ali je išao jedan “prikaz” u odelu i sa cilindrom. Priđe mi. Deluje oronulo, ali opet nekako prijatno oronulo, skoro da sam stekao (pa bogami i osetio), utisak svežine koja je izbijala iz njega.

Skide, okrugli, cilindar i nasmeši se. Nikada ga nisam u životu video. Pomislih da će zatražiti pare, ali da će mi prethodno nešto odigrati sa lopticama ili kartama…ili sa golubom iz šešira… Ništa od svega toga. Napokon je progovorio.

“Oprostite, gospodine Đorđeviću, ja sam Godo! “

Da je rekao dodo, kao ona ptičurina, ne bi imao problem sa time. Nastavi dalje:

“Samo sam u prolazu došao da vam se javim da sam, ipak, stigao. Izvinite na čekanju. Ah, da, ako i dalje čekate nekoga ko će se setiti da zaštiti, na bilo koji način, Magdu Janjić, ne morate više. Nema ga ni na početnoj stanici. Ako ga ima uopšte.”

Opet otpozdravi sa cilindrom i ode dalje niz ulicu.

Tada sam shvatio da tekst koji mi stoji u kompjuteru već tri nedelje treba da izađe na svetlost dana.

DA LI SE IKO SEĆA MAGDE JANJIĆ? 

Naravno da ćemo svi reći da znamo ko je ona… Ali, u suštini, ne samo da je se ne sećamo, nego smo je, britkim potezom gumice izbrisali iz naših zivota. Ona je sad već vest od pre mesec dana. Nebitna više. Još nam je manje bitno što joj deci i dalje prete smrću. Nisu naša. Jebe nam se!

Šta je očekivala? Da se mi, zakleti i od Boga priznati puritanci Srbi i ostali građani Srbije (potpuno isti antropološki otpad koje je točak seoskih kola sa zapregama presekao na dva dela – da parafraziram Krležu) ne samo zabrinemo, nego i da reagujemo što jednoj lezbejki (na starosrBskom – lezbači) hoće oni što su isti kao “mi” (u suštini), da ubiju decu? Pa, šta je očekivala u državi u kojoj je moral i poštovanje čoveka, uvek, na “prvom” mestu? Da iskrvarimo? Zbog “lezbače”?! Da ispadne kako smo za džabe iskrvarili na, presvetom nam Kosmetu, pre šest i nešto više vekova?!

Vrlo smo jasno pokazali šta mislimo o, vama, lezbejkama u epskoj pesmi “Ženidba kralja Vukašina” u čuvenom delu kada sledi objašnjenje da je Momčilu “do koljena” (što ako ćemo pošteno nije ni porno glumcima, kao ni u 99,999% Serbalja, iako tvrdimo da “nam” jeste), dok je Vukašin imao “treću nogu”. Mučena Vidosava je samo htela bolje seksualno zadovoljenje, kao što to svako (nebitan pol) i hoće, ali puritanci Serbi je nazvaše “nuto kurvo”!

Dakle i tada smo znali da cenimo prave vrednosti!

Mislim na naše žene, ne na muški svet. Oni se i dan danas dele na kompleksaše (Momčilo) i ložače (Vukašin).

Veličina i sadržaj mozga, u nas, nikada, hvala Bogu nije bila bitna stavka. Niti će. Zato se i dan danas ne takmičimo u igri “Ko je pametniji i više zna” nego u igri “Merenje pimpeka”.

Taman smo se navikli na vanredne mere, na aplauze sa prozora, na šerpanje, takođe, sa prozora, bakljade sa krovova… ukratko – na Miltonov “Ponovo stečeni raj”, kad ono, pojavi se neka tamo “lezbača” da, zamislite molim vas, postavi pitanje zašto niko neće da zaštiti ne nju, nego njenu decu?! Mislim, stvarno kako je nije sramota!? Da branimo “lezbačinu” decu od ultra-mega seksi hetero Serba, koji hoće da joj… ubiju decu. Vitezovi, pravi.

Da parafraziram tvoje pravo pitanje, kako bi ga srBski vitezovi što ti prete, uopšte i razumeli. Ako dotični, išta, mogu da razumeju:

Ako si mogla da “nađeš” bolje vreme da postaviš pitanje (i to iz čisto materinskog instikta), zašto niko ne brani tvoju decu , stvarno si “ubola” vreme za tako nešto: Dan nakon što je Đilas plakao za svoju. Ne za tuđu, tolika budala, svakako, nije.

Ipak, ukoliko si kao prava majka očekivala reakciju (verbalnu jer smo na tome jaki, na delima “malo” podbacujemo), trebalo je prethodno da sebi postaviš neka pitanja i odgovoriš na ista. Tada bi ti bilo jasno i zašto nema reakcije na pretnje smrću tvojoj deci. Niti će je i biti:

HAJDE SAD, ISKRENO

Da li si tj. da li ste “pustili suzu”, reagovali “jadan čovek” kada je Vučić objavio da mu je sin zaražen Kovidom 19?! (Ne zanima me što ima 22 godine, niti me zanima da li ste mu poverovali ili ne).

Ja jesam i nije me blam da to kažem (sada na scenu stupaju “čuvari vatre demokratije i ljudskih prava” koji ćute i dalje za tvoju decu, i viču kako sam “vučićevac”). Iskreno, zabole me za Vučića! Kao i za sve ostale političare! “Uzbudili” su se njegovi ljudi. Ne ulazim u to kako su reagovali, jer to nije svrha mog pisanija, ali niko od “čuvara vatre demokratije i ljudskih prava” ne samo što nije reagovao, nego je to ignorisao.

Onda je i normalno što nisu reagovali i za tvoju decu. Kao što neće ni za moju ili bilo čiju drugu decu, koja nisu “njihova”.

Iz istog razloga ni ovi što su reagovali za Vučićevog sina, neće reagovati za našu decu. Kapiraš paralelu I međusobnu potrebu jednima za drugima? Bez “ovih” nema ni “onih”! Kao što ni tvoje ni ostale dece nema kod oba “politizovana pola”!

Da li si (ste) reagovali kada su napadnuta Đilasova deca?

Ja jesam pošto su mu deca psihički napadnuta (i ne, to ne znači da sam dobar čovek ili “duša jedna” ili da sam Đilasovac). Ne dam na decu! Verujem da si i ti reagovala, kao i “čuvari vatre demokratije i ljudskih prava”, ali i ostali koji nisu politički ostrašćeni.

Bio sam i na protestu, dan kasnije.

Ne dam na decu. Bez obzira na činjenicu da je Đilas tvorac prve privatne parapolicije (Komunalna policija, op. aut.). Bez obzira na činjenicu da je homofob. Bez obzira na činjenicu da je kao predsednik KSS toliko hvalio Vučića, da ni Vučićevi roditelji nisu mogli toliko. Ne dam na decu. I sve sam mu zaboravio, trenutno, pošto su mu ološi napali decu! Isto kao što sam, privremeno, zaboravio na sve ono što nam je Vučić uradio svih prethodnih osam godina. Ne, to ne znači da sam prešao preko njihovih “grehova”, svakako ne, nego samo znači da ne dozvoljavam da im se brutalno napadaju deca. Kao ni bilo čija. Ni njihova ni tvoja!

Reakcija “kolega” tj. “medija” je u skladu sa stanjem u istim: iskopavamo dno dna i uskoro stižemo do zemljine kore!

Ako je i bio neki prilog na N1 (vauuuu, čak jedan!), posle je bilo jos samo par kajrona (oni ispisi koji non stop idu dok traje program) u kojima se “osuđuje napad na novinarku portala Nova.rs. I to je to. Ostali “mediji” su baš to: “mediji”. U tvom slučaju su, svi oni, pokazali jednu sličnost – ko jebe tvoju decu!

LGBT udruženja služe u Srbiji kako bi zarađivali novac od šolja, pride zastavica i ostalog aksesoara u onoj prodavnici u centru grada. Kamo lepe sreće kada bi pozvali – recimo – Boru Drljaču, ali obučenog kao Betmen, da bude “domaćin Parade ponosa” bar bi od te manifestacije napravili vrhunski kemp, umesto što omalovažavaju i LGBT i heteroseksualnu populaciju.

Doduše, za lepe pare to rade (ovo nije uvreda, nikako: pa ljudi rade svoj posao za koji su plaćeni i to je i moralno i normalno), pa mi je barem, malo, lakše jer se ne radi o budalama koje svesno prave, sve veći, otklon heteroseksualaca od seksualnih manjina.

Meni, a hoću da verujem i drugima, nije bitno o čijem detetu se radi, kada se detetu preti, kada se dete maltretira!

Ili je bitno?

KO ODREĐUJE ČIJE DETE JE BITNO, A ČIJE NE?

Zašto u zemlji u kojoj živim postoje deca koja zaslužuju zaštitu i ona koja zaslužuju da ih neko ubije?! Opštenarodno ćutanje tim povodom je dokaz da smo od moralnog, preko nemoralnog pa, onda i amoralnog, postali nedruštvo!

Da stvar bude još gora, u tom nedruštvu uživamo.

Pronašli smo sebe. I onda si se ti našla da nam otvoraš oči?! I ne samo to, jer to bi preživeli vrlo jednostavno – opet bi zažmurili, već si uradila greh koji ti potomci Miloša Kobilića i Cara Lazara i Nikole Tesle (blage veze sa njima nikada nismo ni imali, ali što da nas istina boli, kada nas laž uljuljkuje da smo od istoga kova) nikada neće oprostiti.

Pokazala si nam šta to znači biti čovek!

Pokazala si nam šta to znači biti majka, lavica.

Pokazala si nam koje su to prave moralne vrednosti za koje si spremna i svoj život da daš (za razliku od “Vitezova” koji na Kosovu i Metohiji nisu nikada ni bili, niti će, i koji bi se uvukli u mišiju rupu kada bi pretili, ne daj Bože, njihovoj deci)!

Ne samo što si nam pokazala da se ne plašiš, nego da su Momčilo i Vukašin mala deca za tebe.

O nama da i ne govorim!

Jer, ako je ovima do kolena ili se vuče po podu… ti si muškom svetu i svima ostalima jasno pokazala da poseduješ vatrogasno crevo obmotano oko tebe nekoliko puta!

Apsolutna si pobednica u igri “Merenja pimpeka”!

Zato i celokupno društvo tako junački ćuti dok ti prete ubistvom dece.

Čehov je rekao “Čovek je ono u šta veruje”. Svojim primerom ljudskosti i hrabrosti (što nije često jedno te isto, barem ne kod nas), pokazala si da Ti, zaista, jesi ono u šta veruješ!

Problem je što mi nismo ono u šta ne samo da verujemo, nego smo ubeđeni da jesmo, a što si, ustvari, ti: ČOVEK! Lepo je znati da i u ovoj i ovakvoj zemlji postoji neko ko je, stvarno, čovek kakav i treba da bude.

Hvala Ti na tome i svemu ostalom, Magda!