Ljuta kolumna – Pardon my French

PIŠE: Peđa B. Đurović

Zadržavam pravo da budem ljut. Neću više da budem depresivan, neću da budem apatičan, ne želim da budem razočaran i da sumnjam u svoje sposobnosti. Imam jebeno pravo da budem jebeno ljut!

Rođen sam u jebenoj SFRJ, živim u jebenoj Srbiji, i apsolutno sve što je moglo pošlo je jebeno naopako. I odatle crpim pravo da budem jebeno ljut! Malo mi je dosta eufemizama, i opštih fraza, kojim se branim od ludila koje nam se nameće kao društveno prihvatljiva vrednost. Ništa to nije normalno, ali baš ništa.

Ni zdravstveni sistem u kome decu lečimo donacijama prikupljenim SMS porukama, ni obrazovni sistem u kome decu učimo da je najvažnije laktati se i na foru pokazati znanje, ni informativni program koji propagira jednoumlje i širi sulude ideje ludaka koji je na čelu zločinačke sekte. Nije u redu ni sečenje hrasta starog čitav vek da bi se gradio autoput, niti je u redu da se ruši u Savamali na način na koji je to učinjeno u noći proslave pobede na izborima 2016. godine. Ljut sam jer ćutimo na sve to! 

Neki od nas će reći da ne ćutimo, da podsećamo svakog dana, ali podsećamo čime i gde? Rečima, na društvenim mrežama. A kad treba da podsetimo na ulicama i trgovima, ili na izborima, tu očas posla postanemo poslušne ovce iz stada pod imenom “Ćuti, može i gore”. Upravo ta izreka čini me jako ljutim. Šta to može da bude gore? Dobro je što nas siluju, ali koriste kondom? Gore bi bilo da je bez kondoma? Dobro je što nas ubijaju vakcinama i lekovima, što nas ne streljaju i ne gaze tenkovima? 

Ljut sam jer ćutimo zbog Omera Mehića i njegove posade. Naivno sam verovao da će to biti kap koja je prelila čašu, a posle toga smo se nagutali više kapi nego Cicciolina u svim oralnim završnicama koje je ikad snimila. I uveren sam da je njoj u ustima ostao kudikamo prijatniji ukus. Ljut sam jer ne vidim svetlo na kraju ovog tunela sa gomilom drekavaca u njemu. I još sam više ljut kad mi ljudi pomirljivo kažu: “Pa ćuti, šta ćeš, ne možeš ništa…”. Kako, bre, ne možeš??? Možeš, samo si sisa. Da ne kažem pičkica. I ja sa tobom, jer se ponašam kao i ti. Jer čekamo… Da se pojavi neki mađioničar, koji će ogavno danas pretvoriti u bajkovito sutra. A mi ćemo, sve češući mošnice, lagano preći na stranu pobednika, baš kao što su četnici 1945. godine lagano postajali nosioci Partizanske spomenice.

Ostaje mi petarpanovska nada da će ova ljutnja da eksplodira. Ne samo moja, već moja, tvoja, naša… I da ćemo da oduvamo govna. Da ih izgazimo i bukvalno i metaforički. Jer za drugo nisu. Ali ako i krenemo da ih gazimo, onda obavezno maske na lice, zaštitne rukavice, i socijalna distanca. Jer struka kaže da se bojimo korone. I zbog struke sam ljut, kao zmaj! Struka decenijama priča (i uglavnom laže) o epidemijama, o obaveznoj vakcinaciji, o bolestima, o smrti, a nikako da progovori o dijagnozi ovog koji je zaseo na čelo države. I na njega sam ljut! Što je uspeo da ostane toliko jadan, a da postane važan.

Kako god, ljut sam! A ti?