KRATKA LEKCIJA TEHNIČKOM MINISTRU ODBRANE

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ 

I ovog leta nema promena u političkom životu Srbije: glavne osobe za političke viceve su ministri sile – Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin. Prvi nas ubeđuje da nikad nije i da nikad ne bi špijunirao onoga ko ga je politički izgradio. S druge strane, ex-ministar obrane, a sada ministar policije, otišao je korak dalje i počeo sam da priča viceve. O sebi, naravno.

Nema nikakve sumnje da je za tu priču dobio i dozvolu državnog vrha (čitaj – Aleksandra Vučića). Jer, državni vrh (čitaj – Vučić) dobro zna da je narod malo popizdeo zbog svakojakih loših vesti koje su u poslednje vreme saopštene. Znate već: ne znamo kako ćemo se grejati, ne znamo koliko će koštati gorivo, ne znamo šta ćemo jesti, evo opet i korone, opet ćemo da proširujemo groblja, mrze nas, o da, itekako nas mrze na trulom Zapadu, pritiskaju nas da priznamo Kosovo, hoće da nas zavade sa braćom Rusima…

I kad god neko postavi pitanje “šta bi sa ekonomskim tigrom Balkana”, ili “kako to da je inflacija već viša od 10%”, kad god neko postavi pitanje zašto seljaci sada već masovno uništavaju svoja imanja i zasade jer je sve izgubilo smisao, mora se smisliti neki prigodni sadržaj da se široke narodne mase zabave.

Probalo se sa svakojakim sadržajima: pljuckalo se kombinovanom tehnikom po strankama opozicije, ali, bez naročitog efekta. Probalo se i sa zabranom privatne posete državnog vrha (čitaj Aleksandra Vučića) Jasenovcu, iako je bilo kristalno jasno da predsednik neke suverene zemlje ne može da ode u privatnu posetu stratištu. Skretala se pažnja na haljinicu boje lila “prve dame Srbije”, i opet, ništa. Nije pomoglo ni izmišljeno suparništvo medijske savetnice Suzi sa prvom “bejb” of Srbija.

E, pa kad je situacija postala kritična, prešlo se na kritične sadržaje. Naizgled ničim izazvan, Aleksandar Vulin se novinarima ekskluzivno poverio da će “jedna zapadna obaveštajna agencija da ga diskredituje” ako ne pristane da bude – njihov špijun. 

My name is Voolin, Alexander Voolin je krenuo korak dalje i precizirao da se radi o “jednoj od najvećih, ako ne i najvećoj” mreži u svetu. Time je zapravo suzio izbor na dve agencije. Vidi čuda, obe američke: NSA i CIA. 

Dok su po mreži padale opklade kako će to “agencije” da ga “diskredituju” ako ne pristane da bude špijun, razmišljao sam šta to može da bude toliko skandalozno za funkciju jednog prosečnog srpskog ministra? Konkretno – Voolina? Da se otkrije kako ipak nije išao 19 puta u Kanadu kod ženine tetke po pare za stan? Da se saopšti koji je cenovnik za mesto načelnika u nekoj policijskoj upravi u unutrašnjosti? Da se provali kako je preko svojih ljudi organizovao napad na Malog Sentu? Sve je to sitno i opšte poznato. Nije ovo Britanija ili ne daj bože Nemačka gde premijeri i ministri daju ostavku ničim izazvani. 

Fora nije prošla.

Dan kasnije Aleksandar Voolin je (po ko zna koji put) izašao u javnost da bi ekskluzivno saopštio kako je (i dalje) mogućnost atentata na Aleksandra Vučića velika. Trebalo je odmah angažovati botove da u narednih 24 sata što više pišu o tome. Mora se dati podrška Vučiću koji je (gle čuda) upravo danas u Šapcu saopštio kako razmišlja da se na jesen povuče sa čela Srpske napredne stranke. 

Tehničkom ministru unutrašnjih poslova poručio bih neke stvari.

Svaki predsednik (premijer)
neke države u svetu je životno ugrožen.
To je, jednostavno, uslov bez se ne može

Pre svega, pet punih godina upravljanja ministarstvima sile je mnogo. Sakupio si dovoljno uniformi i “para” uniformi da do kraja života možeš da se šepuriš po kući (nadam se sa nanogicom) razmišljajući koji si ti sebi car (pardon, super-vojnik, robo-kap, šta god).

Stranim obaveštajnim službama nisi zanimljiv: njima je jasno da si ti u duši mnogo spremniji da radiš sa Rusima (kojima si onomad ustupio snimke praćenja ruskih opozicionara u Srbiji) i Turcima (kojima smo bili spremni da izručimo komunistu i aktivistu Edževita Piroglua).

Da bi se u medijima pisalo (emitovalo, obaveštavalo) o mahinacijama u MUP-u ne treba čekati na zapadne izvore: dovoljno materijala je već sakupljeno u “domaćoj radinosti”.  Sijaset nameštenih i tajnih tendera prosto čekaju da dođe do smene vlasti pa da svi saznaju kako smo i pod kojim uslovima dobili ovoliko škodi za policiju, otkud nam i po kojoj ceni uniforme, kako su nabavljani složeni borbeni sistemi…

Što se tiče priče o bezbednosnoj ugroženosti predsednika Republike Srbije (za koju si sam kriv), koliko da te obavestim: svaki predsednik (i premijer) svake države je životno ugrožen. To se mnogo puta dokazalo ne samo ovde 2003. godine kada je likvidiran Zoran Đinđić, što je sadašnji predsednik države slavio. Životna ugroženost vrha države je zapravo – pojava bez koje se ne može. Jer – budala koja bi htela da doživi pet minuta slave tako  što bi povukla obarač ili aktivirala detonator uvek može da se nađe. Zato se razgovori predsednika (svake) države stalno prate. Zato postoje tri prstena obezbeđenja. 

Staro je pravilo u političkom životu Srbije da su najveći poltroni (bez obzira da li su u poziciji ili opoziciji) – na čelu takozvanih “kombi-stranaka”.  Buka koju ovih dana proizvodi Aleksandar Vulin, lider nečega što se naziva “borbenom levicom” a preziva Pokretom socijalista, samo je dokaz ovog pravila.

FOTO: Copyright by Tanjug/N1