KORNELIJE KOVAČ (1942-2022)

Zlatni dan. Milo moje. April u Beogradu. Živiš u oblacima. Pjevam danju, pjevam noću. Mađarica. Stanica Podlugovi. Ti si mi u krvi. Etida. Trla baba lan. Maestro i violina. Sanjam. Sama. Još te volim. Ove noći jedna žena mirno spava. Ti samo budi dovoljno daleko. 

Sve ovo su pesme koje je komponovao čovek koji nas je sinoć napustio. Kornelije Bata Kovač. Biseri Veletanlić, Zdravku Čoliću, Korni grupi, Generaciji 5, Mikiju Jevremoviću, Draganu Stojniću, Oliveri Katarini, Nedi Ukraden, Maji Odžaklijevskoj…

I da znate: to je samo delić duge liste hitova koje slušate i danas (pouzdano znam da su pre nekoliko dana klinci koji su još u srednjoj školi pevali na rođendanu čak četiri od gore pobrojanih pesama), a možda ne znate da iza njih stoji ovaj veliki kompozitor.

Čini mi se da ne postoji umetnik iz ove oblasti stvaralaštva, koji nas je napustio u proteklih deset godina, a koji više zaslužuje da bude sahranjen u Aleji velikana. 

Rođen prvog dana ratne 1942. u okupiranom Nišu, mladost proveo u Subotici, muzičku akademiju završio u Sarajevu, ali je izabrao da život provede u Beogradu.

Kao kompozitor sarađivao i sa svetskim zvezdama, a napisao i muziku za više od 55 filmova i TV serija uključujući nezaboravni šou Milene Dravić i Gage Nikolića Obraz uz obraz.

Njegov raskošni muzički opus nastavljaju, svaka na svoj način, Aleksandra i Kristina. Kćerke.

Ova zemlja postaje sve praznija u svakom pogledu. Iz nje, dobri ljudi odlaze na ovaj ili onaj način. U svakom slučaju, većina se ne vraća. Da li svojom odlukom, ili spletom okolnosti, nevažno. Tek, srpska muzika ostaje bez stvarno velikog umetnika.