KAMERADESI – LJUDI KOJI VIDE SVET drugačije od nas: onakav kakav stvarno jeste, KROZ OBJEKTIV APARATA
RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Nemanja JOVANOVIĆ
UPOZORENJE: Fotografije objavljene u ovom intervjuu su isključivo vlasništvo potpisanih autora i grupe KAMERADES. Nije dozvoljeno njihovo preuzimanje, repostovanje i/ili objavljivanje u bilo kom štampanom ili elektronskom mediju.
Oni svakog dana izlaze napolje sa nekoliko kilograma opreme na ramenu i oko pojasa. Na grudima im je masivni fotoaparat sa objektivom koji vredi koliko i dobar polovni automobil. Hladnokrvni su. Iako vole da slikaju lepe ljude, pejzaže, prizore, ne beže ni od užasa koji nam se svakodnevno dešavaju. Oni su Kameradesi.
Kako danas izgleda Beograd gledano okom Kameradesa?
Prazno, sivo, depresivno, pročišćeno, nadrealno, postapokaliptično… Zavisi od oka posmatrača i stanja njegovog duha, a kako smo i mi u kolektivu međusobno različiti, takvi su i naši pristupi i pogledi na trenutnu situaciju. Možda najsnažniji zajednički utisak je onaj koji se registruje drugim čulom, onim koje mi ne koristimo neposredno u svom radu u tolikoj meri – Beograd je tih, na trenutke gotovo nečujan.
Znam da su mnogi od vas radili u kriznim situacijama i da ste mnogo puta stavljali svoje glave u torbu. Kako je danas?
Većina članova Kameradesa je ipak bila previše mlada za ratove 90-ih i neposredno učešće u njima (ali iskustvo života pod sankcijama, inflaciju, nemaštinu, neizvesnost i posledice takvih detinjstava svakako nismo uspeli da izbegnemo).
Sa druge strane, mnogi od nas su bili u prvim redovima svih narednih “događanja naroda”, demonstracija, petooktobarskih protesta, kosovskih epizoda, migrantske krize… Tako da se na neki način može reći da smo stavljali glave u torbe relativno često, ovde nam takvih povoda ne manjka. Takve prilike smo uvek doživljavali kao deo profesije.
Fotografija je takva, naročito ona koja blisko koketira sa svetom medija i koja teži ka tome da sadrži komponentu istorijske relevantnosti – ako želiš da zabeležiš nešto na neposredan način i uz snažnu poruku, jednostavno moraš da budeš u centru zbivanja.
Tako je i sada, dešava se nešto što nedvosmisleno menja ne samo naše neposredno okruženje nego i celu planetu. Ovo je događaj koji se možda za naših života na ovaj način i sa ovakvim intenzitetom praćenim nepripremljenošću ljudske rase verovatno neće ponoviti (tome se nekako i nadamo).
Ali za razliku od ratova, političkih nemira, migrantskih kriza gde smo uvek imali taj iskonski antagonizam, sukob dobra i zla, i gde je bilo jasno i na fotografijama i kroz prizmu ličnih iskustava ko je ko, ovde imamo globalnu nevidljivu pretnju, sićušni entitet vidljiv samo elektronskim mikroskopom sa jedne strane, i planetu u neviđenom strahu i haosu sa druge.
Za razliku od ratova, političkih nemira, migrantskih kriza,
gde smo uvek imali taj iskonski antagonizam,
sukob dobra i zla, i gde je bilo jasno i na fotografijama
i kroz prizmu ličnih iskustava ko je ko,
ovde imamo globalnu nevidljivu pretnju
U tom smislu, ono što se odnosi na većinu ljudi u današnjoj situaciji, verovatno važi i za nas – nismo prestrašeni ali smo oprezni, poštujemo sve mere i procedure uz svest da se bilo ko može sutra zaraziti i postati deo statistike
Da li osećate realnu opasnost ili je za vas ovo sastavni deo posla?
Ovo je sastavni deo posla, i to kažemo bez želje da glumimo neke heroje i neustrašive nemarne ljude. Pre bi se reklo da smo svi zreli i u godinama koje više ne vuku ka egzibicionizmu i neopravdanom riziku. Preduzimamo sve mere opreza, poštujemo procedure.
Ako uporedimo stanje sa nekim drugim državama, postoje izvesne razlike – u Srbiji još uvek nemamo katastrofalne posledice pandemije (i svim srcem se nadamo da će to tako i ostati), broj registrovanih zaraženih je relativno mali u ovom trenutku, na svakodnevnim zadacima kojima imamo pristup u ovakvim okolnostima i u ovom okruženju šansa da se neko od fotografa, snimatelja i novinara zarazi nije mnogo veća ni manja od one koju imate kada odete u samoposlugu ili samoinicijativno prošetate gradom.
U nekim zemljama fotografi idu sa medicinskim timovima, imaju neposredni kontakt sa obolelima, odlaze u bolnice, nalaze se u blizini izvora zaraze, bukvalno u prvim borbenim redovima. To već mnogostruko podiže lestvicu rizika i potencijalnu opasnost, ali smatramo da postoji potreba za takvom vrstom rada i izveštavanja, jer inače fotografija i mediji generalno gube svoju poentu.
U nekim zemljama fotografi idu sa medicinskim timovima,
imaju neposredni kontakt sa obolelima, odlaze u bolnice,
nalaze se u blizini izvora zaraze, bukvalno u prvim
borbenim redovima. To već mnogostruko podiže lestvicu rizika
Iz tog ugla gledano – na žalost, a iz ugla lične bezbednosti i nivoa preuzetih rizika – na sreću, kod nas ne postoji svest o potrebi za ovakvim izveštavanjem niti kapaciteti za istu, i šanse da neko dobije mogućnost za reportažu poput one koja se nedavno pojavila u NY Times-u gotovo da ne postoje.
Da li ste ikad očekivali da ćete ponovo gledati slike apokalipse u Srbiji, ovaj put bez ratnog haosa?
Ne bismo rekli da smo nešto očekivali, ponajmanje nešto nalik ovome, iako je sudeći po mnogim stručnjacima ovakav scenario bio prilično realan. Pa opet, deluje da na nivou celog sveta nije postojao plan za ovakvu situaciju. Nadamo se da nije u pitanju apokalipsa, ali svakako jeste kriza, a čovečanstvo je stalno u nekim krizama, većim ili manjim.
Dokumentarni fotografi su „baždareni“ da reaguju na krizne situacije, naročito kada su u začetku. To mediji masovno rabe, to narod ište, a fotografi isporučuju. Kada kriza u nekoj oblasti predugo traje tada se neretko gubi interesovanje sve tri strane.
Potom čekamo novu krizu, a na staru se navikavamo, pa nam je nekako udobno u njoj, ne talasamo. A tu je odgovornost medija, pa i fotografa sa njima, da se talasa, da se ne zaboravlja na to da nešto možemo da promenimo. A kako da verujemo u promene kada ne vidimo da može da bude bolje.
Zatrpani smo vestima i fotografijama koje akcenat stavljaju na nezadovoljstvo, male i velike krize, ubistva, saobraćajke, pokolje…
Imanentno je, ili možda nametnuto, čoveku da bude zainteresovan za ružne stvari, da su nam lepe vesti mahom nezanimljive. Zapravo se nekako podrazumevaju, čak u tolikoj meri da postaju nekako zatrte, postajemo svesni samo onoga što je loše, dobrota postaje jedna floskula koja se izgovara, a ne primenjuje, verujemo samo u krizu na svim nivoima, a ona svakako postoji, uvek je postojala, ali ima i nešto između, a tu ne čeprkamo dovoljno. Zašto? Jer se to podrazumeva.
Dokumentarni fotografi su „baždareni“ da reaguju
na krizne situacije, naročito kada su u začetku.
To mediji masovno rabe, to narod ište, a fotografi isporučuju
Mi bismo kao fotografi morali da nađemo balans između onoga što je aktuelno i neophodno da se dokumentuje i onoga što je neophodno da se održava u životu i pomeri iz domena podrazumevanog u domen ostvarivog.
Nadamo se da to nije utopija i da će nam sve krize koje iznova proživljavamo pomoći da osvestimo i osvetlimo deo sebe koji se podrazumeva da postoji, a koji je utomljen i neostvaren. Neretko verujemo da odgovorna i osvešćena dokumentarna fotografija može skromno da doprinese tom cilju. Isto toliko često ne verujemo u tu ideju.
Koliko su planovi Kameradesa promenjeni u ovoj godini, s obzirom na to da su u svim kulturnim granama događaji otkazani i/ili pomereni?
Svi smo izmešteni, i kao kolektiv i kao pojedinci, i stavljeni pred zid neizvesnosti i izazova. To se odnosi kako na one banalne i ne toliko presudne stvari – recimo činjenicu da je naš novi sajt koje se već predugo krčka sada još jednom stavljen on hold u završnoj fazi, tako i na one krucijalne i egzistencijalne – gotovo svi u kolektivu smo u manjoj ili većoj meri zavisni od komercijalnih poslova (neki su u potpunosti zavisni od njih) kojih nema ni na vidiku i pitanje je kada će se stvari vratiti makar i približno u normal.
Kada je egzistencija ugrožena, a čitav svet je u haotičnom iščekivanju i strepnji, bukvalno zaustavljen u svojoj rotaciji, onda nema vremena za razmišljanje o nadgradnji, umetnosti, projektima, izložbama, planovima.
Sve se svodi na borbu za goli opstanak i na nadu da ćemo se što brže kao ljudska rasa izboriti za taj dragoceni privid normalnosti.
Da li će ova i ovakva Srbija kakvu gledamo svih ovih dana biti tema neke nove izložbe?
Ako se vratimo na prethodno pitanje, mislimo da je u ovom trenutku i to neizvesno. Ne dobacujemo do takvih misli i dugoročnih planova. Živi se od danas do sutra. Mi smo svakako tu, dokumentujemo svakodnevicu, beležimo stanje oko nas, to nam je instinkt i način života. I svi smo svesni da neće trajati doveka, ali da će trajati dovoljno dugo da može dovesti do ogromnih posledica po planetu, našu zemlju, mnoge profesije i ljude, po nas kao kolektiv i pojedince.
Ako se uspešno provučemo kroz sve ove izazove, verovatno će neko jednog dana kada se slojevi vremena slegnu poput prašine preko polica istorije, sa istih izvući i ovu našu knjižicu u kojoj se nalaze neki validni dokumenti i vizuelni zapisi jednog nesvakidašnjeg perioda kroz koji je čovečanstvo prošlo.
Naravno, u svemu ovome treba imati u vidu da će društvene posledice trenutne velike krize biti mnogo duže i slojevitije i da mi kao kolektiv dokumentarnih fotografa osećamo obavezu da se u narednom period bavimo njima.
Koliko je danas teško u medijima i u fotografiji pridržavati se raznih zakonskih odredbi koje se tiču privatnosti i prikazivanja maloletnih lica na njima?
Odgovor na ovo pitanje zahtevao bi gotovo esejsku formu i ozbiljno promišljenu studiju jer je ova tema prostor brojnih polemika.
Danas se otišlo u vulgarizaciju pojma privatnog i pojma identiteta i njegove zaštite.
Živimo u doba savremenih brzih medija gde je postalo veoma teško ograničiti korisnicima pristup nekim sadržajima koji su čak i dokazano opasni, ekstremistički, degradirajući i antičovečanski.
Imamo orvelovske metode kontrole, nebrojene kamere
i druge uređaje koji razotkrivaju i eksponiraju identitete
milijardi pojedinaca na planeti, što se pravda
plemenitim ciljevima – očuvanjem državnog poretka,
reda i mira, antiterorističkim merama i sličnim apstrakcijama
Imamo poplavu programa koji se forsiraju i upravo zasnivaju na potpunom ogoljavanju ličnosti, njenom neprekidnom ispostavljanju masama u komunikacijskom javnom prostoru, u što vulgarnijem i perverznijem obliku, a ovom trendu se pridružuju i milioni pojedinca koji oponašaju usvojene modele iz tame svojih soba obasjanih svetlima monitora i transmitovani putem web kamera.
Imamo orvelovske metode kontrole, nebrojene kamere i druge uređaje koji razotkrivaju i eksponiraju identitete milijardi pojedinaca na planeti, što se pravda plemenitim ciljevima – očuvanjem državnog poretka, reda i mira, antiterorističkim merama i sličnim apstrakcijama.
Sa druge strane, imamo svet medija koji je zakonskim ograničenjima u potpunosti osakaćen i uskraćen za mnoge prizore koji predstavljaju normalnost sveta u kojem živimo. Bojimo se recimo da će javne arhive i istorijski materijali današnjice dostupni nekom stanovniku planete zemlje kroz 100 ili 200 godina (ukoliko nas planeta istrpi još toliko), biti uskraćeni za mnoge prizore koji predstavljaju bogatstvo i raznovrsnost ovog sveta – recimo za fotografije dece i maloletnika i priče o njima.
U nekim delovima sveta bilo kakvo fotografisanje dece je postalo gotovo nemoguća misija. Slične stvari su počele da se dešavaju sa pojedinim javnim prostorima koji su naprasno proglašeni za privatnu svojinu, a stvar ide čak i ka prisvajanju nekih univezalnih simbola planete za čije će fotografisanje u budućnosti verovatno morati da se plaća taksa ili da se traži posebna dozvola.
Sve u svemu, biće sve teže i teže doći do slike objektivne realnosti i uskoro ćemo svi živeti u nekoj vrsti virtuelne realnosti koja pruža mogućnost visokog stepena kontrole onima kojima je to u interesu. Tranzicija se dešava odavno, i mediji ostaju još samo privid objektivne interpretacije stvarnosti, jer su najvećim delom kontrolisani od strane istih centara moći.
Da li se položaj srpskih fotografa promenio u poslednje vreme, nakon što se podigla bura o zaštiti vaših autorskih prava?
Nije se promenio, samo je zajedničkom reakcijom branše odbranjen zdrav razum koji kazuje da je fotografija autorsko delo, ali se u tom pokušaju da se ozakoni bezakonje ogleda to na kojem je nivou poimanje prava bilo kog esnafa u Srbiji danas u sistemu koji to nije gde nekakva uticajna, interesna grupa može kad god joj padne na pamet da vam neko pravo uskrati.
Svi mi trošimo naše snage na očuvanju rudimentarnih sloboda, a za to vreme Srbija i dalje nema nacionalni muzej fotografije, galeriju fotografije, a fotografski arhivi Tanjuga, Borbe, Politike i mnogih drugih sadašnjih i bivših medijskih kuća trunu u nekim budžacima.
Dakle, otprilike sumirana situacija je da naša sećanja polako nestaju a mi još uvek učimo da dišemo dok i to ne budemo zaboravili.
I da, umalo da zaboravim, potpiši fotografije…
Da pred kraj postavimo jedno pitanje koje ste možda mnogo puta čuli, ali ipak – ima čitalaca koji ne znaju odgovor: Zašto „Kamerades“?
Posle nebrojenih predloga iznetih tokom dužeg perioda sastančenja u zagušljivoj ali toploj i domaćinskoj sali bivše kafane Bosna te davne 2011. godine (negde još postoje neke beleške i papiri sa svim nebulozama i šaljivim nazivima koje smo imali u vidu), ovo ime se izdvojilo kao odgovarajuća kovanica.
Naša sećanja polako nestaju, a mi još uvek
učimo da dišemo, dok i to ne budemo zaboravili.
Mi smo nastali kroz najiskreniji i najspontaniji mogući proces pronalaženja i prepoznavanja ljudi koji imaju sične poglede na svet i univerzalne vrednosti koje delimo. U trenutku nastanka smo već bili prijatelji, u dobru i zlu – pravi kamaradi.
Sa druge strane, u svom radu koristimo jedno sredstvo koje nas lako razotkriva i bez kojeg naše profesije nema – foto aparat odnosno kameru. Dakle, ova igra reči nas je dovela do imena koje je zvučno, ima istočnjački vajb, a u sebi sadrži koren reči razumljiv i zapadnom svetu. Originalni naziv je bio zamišljen sa slovom c na početku, ali smo ubrzo otkrili da je taj internet domen zauzet i da postoje neke druge organizacije koje su se tako predstavljale. Na sreću, uzeto je k. Ostalo je istorija.
Ono što je možda zanimljivo je broj različitih interpretacija našeg imena koje smo čuli tokom godina. KamArades, Kameraides, Kameredes, Kamananes…. Šta god zamislite.
Postoji i dalje ljudi koji od početka prate naš rad i koji nas uporno nazivaju nekom od ovih varijacija. Ne ljutimo se naravno, i nikada ih ne ispravljamo (zato valjda nisu ni promenili način oslovljavanja:). Samo nam je beskrajno simpatično.
POGLEDAJTE GALERIJU “PLAKATI” KAMERADESA
O AUTORU
