JA VAM OMERA MEHIĆA I NJEGOVE DRUGOVE NEĆU ZABORAVITI. ZA DRUGE NE ZNAM

Prošlo je pet godina otkako je major Omer Mehić u helikopteru Mi17 izgovorio rečenicu “ne vidim ništa, 91 ide u penjanje.”

A onda je nastao muk.

Na uporne pozive kontrole leta niko se više nije javljao.

Helikopter Vojske Srbije sa šest odraslih osoba i životno ugroženom bebom nikad nije stigao na odredište.

Ni danas nije sigurno koje je odredište bilo. VMA? Batajnica? Aerodrom Beograd? E, moja Srbijo, koliko dugo su oni koji te vode lagali o tome.

Ako vam ni pet godina kasnije još uvek nije jasno – onda ništa.

Prošlo je pet godina otkako su Major Omer Mehić, kapetan Milovan Đukelić, piloti tehničari Nebojša Trajić i Ivan Miladinović, lekar Dževad Ljajić i anestetičar Miroslav Veselinović iz Novog Pazara, kao i beba iz porodice Ademović izgubili svoje živote.

Prošlo je pet godina otkako je agencija Beta javila vest da su (tada već mrtvi) sleteli na aerodrom Beograd gde su ih sa medicinskim ekipama dočekali ministri Lončar i Gašić.

Prošlo je pet godina otkako su ovu vest preneli mnogi prodržavni mediji slavodobitno komentarišući kako je to još jedan dokaz odgovornosti ove vlasti.

Prošlo je pet godina otkako je vojna komisija, pokušavajući valjda da opere političarsku bagru od koje joj plata zavisi, rekla kako je njihov drug, vitez ovog neba koji je spasio više od 1.000 ljudi u svojim često suludim akcijama, bio pijan i da je helikopter zato pao.

Do danas za to niko nije kriv.

General major Ranko Živak (tada glavnokomandujući Ratnog vazduhoplovstva) je u penziji.

Brigadni general Predrag Bandić je sa mesta komandanta 204 vazduhoplovne brigade poslat u sedište NATO, gde je i danas šef naše misije.

Bratislav Gašić je zbog sasvim drugog – u poređenju s ovim – banalnog faula – smenjen sa mesta ministra odbrane. Nakon što je godinu dana bio “na klupi za rezervne igrače” – postao je prvi čovek srpske Bezbednosno-informativne agencije.

Zlatibor Lončar je i danas ministar zdravlja. Prebrojava respiratore i crnogorska krvna zrnca kod rukovodilaca u zdravstvenom sistemu moje zemlje.

Posle ovoga, za mene više nijedan “kiks” ove vlasti nije bio suštinski bitan.

Ni Hercegovačka, ni muljanje sa Beogradom na vodi, ni Jovanjica, ni divljačko premlaćivanje Borka Stefanovića, ni stezanje slobode medija… Ama ništa.

U mojim očima je samo ovo dovoljno da više nikad ne vladate ovom zemljom, naprednjaci. Jer vladate lažima. Vladate talovima. Vladate muljanjem. Ucenama. Strahovladom.

Ipak, znam da je moj narod (pardon, ono što je moj narod nekad bio!) pametan! Zato je iz njega i izašla ona poslovica “ničija nije gorela do zore”.

Ja vam pilote neću zaboraviti. Ni novopazarske lekare. Ni ono jadno nedonošče nevino.

Nikad.

Verujem da su njihove duše mirne. Duše ovih na vlasti – teško da će ikada biti. Nadam se da će svima koji ove na vlasti podržavaju – duše zauvek biti nemirne. I neka je ova želja moj greh.