INTERVJU: TRAMP KORISTI STRAH I MRŽNJU

regieverband day 2 January 26th 2016 © 2016 david ruehm - ALL RIGHTS RESERVED

Susanne Brandstätter: I dalje ne podnosim Trampa, ali sam tokom snimanja filma mnogo toga naučila o njegovim glasačima i o sebi

Nakon izbora Donalda Trampa, goruće pitanje za američku rediteljku Susanne Brandstätter koja je najveći deo života provela u Austriji bilo je “Šta se dođavola desilo sa mojom zemljom?”.

Sa kritičkom distancom Evropljanina i insajderskim pogledom na stvari, ona se približava nekim Trampovim glasačima u Ohaju: mikrokosmos duboko podeljene SAD.

Prikazujući upečatljive paralele sa Evropom, u svom dokumentarcu “This land is my land” ona istražuje polarizaciju i razloge zašto se ljudi drže svojih političkih mišljenja – bez obzira na sve.

Svetska premijera ovog film biće na 13. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs koji se održava od 3. do 10. septembra na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn.

Tim povodom, razgovarali smo sa rediteljkom o njenom dokumentarcu koji će biti prikazan u sklopu selekcije Naslovna strana.

Kako ste došli na ideju da snimite ovaj dokumentarac?

Ja sam državljanka i Amerike i Austrije. Rođena sam i odrasla sam u naprednom demokratskom Los Anđelesu u Kaliforniji, ali u Austriji živim decenijama i obe zemlje poznajem dosta dobro.

Tako sam u noći 8. novembra 2016. godine otišla mirno da spavam, bila sam u svom stanu u Beču. Ankete su predviđale da bi Hilari Klinton mogla da pobedi na predsedničkim izborima u Sjedinjenim državama.

Probudila sam se u 7 ujutru 9. novembra da pogledam rezultate izbora i doživela šok, kao i većina drugih ljudi.

Danima sam se nadala da ću se probuditi i shvatiti da je sve bio samo loš san.

Nakon što sam se povratila iz tog stanja utrnulog šoka, dok sam telefonom razgovarala sa mojom dobrom prijateljicom i koleginicom Hanne javila mi se ideja za film.

U jednom trenutku Hanne mi je rekla “Suzan, sa svojim insajderskim pogledom na stvari i kritičkom distancom kao Evropljankom – ti treba da snimiš film o ovome!” I ja sam shvatila da je ona u pravu. To je bila početna tačka.

Mnogi autori dokumentarnih filmova i novinara govorili su o predsedništvu Donalda Trampa. Kako ste uspeli da kažete nešto novo i drugačije, ili iz drugačijeg ugla? 

Na početku sam samo želela da saznam šta se zapravo desilo, kako je ikako bilo moguće da Donald Tramp pobedi na izborima?

Već tokom preliminarnog snimanja znala sam da želim da sledim moje zlatno pravilo “Ne raspravljaj se, slušaj” što u nekim trenucima nije bilo baš lako.

Počela sam da se pitam da li sam sposobna da istinski razumem nekoga ko misli i oseća toliko drugačije od mene.

Tada sam postala svesna toga da postoji i drugi ugao gledanja što me je fasciniralo. Želela sam da gledaoci prođu kroz isto iskustvo kroz koje sam i ja. Da ih uključim u tekući proces i testiram njihove kapacitete da se suprotstave i razumeju “drugog”.

Tokom celog filma postoji poziv da se iskorači iz balona u kojem se nalazimo i da stupimo u kontakt sa ljudima koji misle drugačije od nas, iznova i iznova, ne samo jednom.

Možete li to, čak i kad vam se od njihovih stavova diže kosa na glavi? To ne znači da treba da odustanete od pitanja koja su vam važna, ili da pravite kompromis oko suštinskih vrednosti. Radi se o tome da naučite da stupite u interakciju sa “drugom stranom” i da se pozabavite uzrocima tih podela, umesto da ih samo odbacujemo jer nam stvaraju nelagodu i čine nas ljutim.

Kakav ste utisak stekli iz razgovora sa Trampovim pristalicama? Uobičajeni medijski narativ je da njegovi glasači potiču iz radničke klase. Da li je to bilo i vaše mišljenje? Jeste li razgovarali i sa ljudima iz drugih socijalnih nivoa i koliko se njihova percepcija promenila (ili nije) u vezi sa tim?

Tokom istraživanja sam razgovarala sa ljudima iz različitih društvenih slojeva, ali sam ubrzo odlučila da ću se fokusirati na atipične Trampove glasače: na primer, na čoveka koji je ceo svoj život bio Demokrata ili je dolazio iz više srednje klase.

Želela sam da razbijem taj uobičajeni medijski narativ.

Na početku sam mislila da će neko od naših protagonista promeniti mišljenje o Trampu, ali sam tokom snimanja shvatila da se to neće desiti.

Aktuelna priča je da se njihova perspektiva ne menja. Ono što se menja je vaša perspektiva dok gledate film. Nemojte da me shvatite pogrešno – ja i dalje ne mogu da podnesem Trampa, ali sam dosta toga naučila o njegovim glasačima i o sebi.

Uspon desničarskog populizma u poslednjih 5-10 godina vidljiv je širom Evrope i sveta. Kako biste to uporedili sa Trampovim predsedavanjem – koje su razlike i sličnosti, po vašem mišljenju?

Paralele se ne mogu predvideti, posebno u Evropi gde je prelazak u političku desnicu poprimio zamah.

Mislim da se razlike uglavnom vide u onim pitanjima koja instrumentalizuju desničarski populistički političari – to se razlikuje u zavisnosti od regiona i njegovih specifičnih problema.

Moj osećaj je da je Trampov otvoreni rat protiv mejnstrim medija bez premca.

Što se sličnosti tiče, i u Sjedinjenim Američkim Državama i u Evropi, populisti iskorišćavaju stvarne i izmišljene opasnosti. Oni koriste i zloupotrebljavaju žutu štampu i društvene mreže da kreiraju lažne vesti kako bi manipulisali ljudskim strahom i poigravali se sa njihovim nesigurnostima.

To stanje pogoršava činjenica da ljudi postaju sve više izolovani unutar kruga istomišljenika. Oni se grupišu zajedno kako u realnom tako i u virtuelnom svetu i počinju da se osnažuju srazmerno povećanju broja njihove grupe. Najzad, oni osećaju da je opravdano da izađu i da otvoreno izraze svoj neprijateljski stav.

Bez obzira da li (Donald) Tramp, (Viktor) Orban, (Žair) Bolsonaro, populistički političari se drže jednog obrasca ponašanja koji im je donosio uspeh kroz istoriju.

Identifikovala sam pet koraka:
1. Stvoriti pojednostavljen pogled na svet – “nas” nasuprot “njih”
2. Eksploatisati emocije
3. Povezati se sa svojim glasačima – učiniti ih delom šire porodice
4. Stvoriti strah i mržnju i koristiti je! Za sadašnje i buduće političke ciljeve
5. Organizovati i voditi: pretvoriti taj strah i mržnju u aktivizam ili čak u nasilnu akciju

Kako posmatrate desničarske tendencije u austrijskom društvu?

Zabrinuto. Jako je važno da razumemo strahove i bes kod ljudi – posebno kada ih populistički političari koriste za podsticanje desničarskih sentimenata. I veoma je važno naći načine da se oni suprotstave tim osećanjima pre nego političari uspeju u daljoj polarizaciji i podeli društva.

Kako se situacija sa Kovidom-19 odrazila na vaše stvaralaštvo i rad?

Mesecima sam imala poteškoće u radu – i na emocionalnom i na praktičnom nivou. Imala sam osećaj kao da sam uhvaćena u limbu.

Svi mi treba da preispitamo i iznova izmislimo načine na koje sada radimo, posebno mi, autori dokumentarnih filmova. Nije lako, ali je izvodljivo, i stvari postaju sve bolje.