GROBNICA ZA BORISA DEŽULOVIĆA
PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ
Znaš, trebala mi je publika za novu knjigu i nisam znao kako da dođem do nje. Okej, vole mene liberali, čuvari ljudskih prava, novopečeni Jugoslaveni, čak i oni koje je ta Jugoslavija izdala pa sada plaču za njom. Vole me i oni što dođu na proteste pa sede ispred skupštine, ali je malo to raje, buraz. Malo je.
Pravo da ti kažem, ni za kurac oni nisu. Da jesu, izašli bi na izbore i uzeli koji glas, ne bi bojkotovali pa posle plakali kao žene, kužiš stari? Ali ne smijem ti ja to javno reći, to mogu samo ovako. Ne bih volio razočarat tih deset ljudi koji me čitaju. Ako oni prestanu da me vole, mogu se jebat. Onda bih morao počet nešto i radit, a nikad ništa radio nisam, neću te lagat. Ekipa i ja ti služimo da svađamo raju, da ih podijelimo i dobijamo pare za to, razumiješ?
Mi smo ti koji stalno laprdaju kako treba da idemo u budućnost, a prvi se vraćamo u devedesete i stalno seremo o njima. Jebo nam pas mater, baš smo stoka. Stoka, a ne ljudi. A raja ko raja, popali se, ospe drvlje i kamenje, sere po Fejsbuku i eto ti mene u glavnoj ulozi na pozornici, a da je pravde, ne bih bio uopšte na pozornici. Možda bih eventualno sastavljao scenografiju. Ali kakvi, tu treba radit a nismo mi navikli da radimo.
,,Kako si glup, kako si ohol, dragi moj“
Dobro je i što su pametni odavno iselili odavde, pa onda ljudi onanišu na prosjek. Na mene, na Atlagića i slične. Mi smo ti zapravo različite strane istog novčića. Njega podržavaju ove prve budale, a mene druge. Sve je to glasačko telo i publika, nema razlike. Čak i kad te čitaju iz mržnje, čitaju te i tiraž raste.
A, pravo da ti kažem ni ti drugi koji me čitaju ni kurca ne valjaju. Pa da valjaju, ajde realno, ne bi mene uzdizali u nebesa. No, nije to toliko ni bitno.
Nego, kažem ti, skrolam ti ja tako po internetu, jebiga, kontaš, dosadno mi i upali mi se lampica. Treba napravit neku psinu da se ljudi nalože, da svi pišu o meni pa da mi se pomenuta knjiga bolje proda. Treba poplaćati račune, treba se nekome uvući u dupe i zaradit dnevnicu. Ovo su nesigurna vremena, Miki.
I šta ću, dam ti ja neki intervju gdje serem. Serem brate mili ko foka. Kažem za Beograd da je kasaba, kažem da su šupci Momo Kapor, Bora Đorđević i ta ekipa. Ubacim Radoša Bajića i eto ti liberala u orgazmu. Onanišu, uzdižu me u nebesa. Udri po svima Risbo, čitaće se, velim ja sebi onako u bradu.
Hehe, a smiješno mi je to što mi se knjiga zove “Jebo hiljadu dinara”, a moje dupe je i jeftinije od toga. Ali marketing je bitno napravit, jer će me čitat oni kojima je hiljadu dinara puno, pa će pomislit: Eto ovaj je pravo pametan čovek, jebo pare, buni se, veliča slobodu i ostala sranja koja ne postoje.
Ček samo sekund, zvoni mi telefon pa ću nastavit.
,,Borise, ovo ti je bio opak potez. Knjiga se prodaje kao luda. Naložio si i jedne i druge. Jedni te brane, a drugi te pljuju“.
,,Ma rekoh ti ja urednice da će pokidat to, samo im daj da se valjaju po blatu i oni jedva dočekaju. A još je fora što narod ima pamćenje dva dana. Vidi, cijeli jebeni dan pričaju o meni, nema umrlih, nema Korone, nema raspada zdravstvenog sistema, ničeg nema. Boris Dežulović, glavna vijest u Srbiji. Nego žurim, tu mi frend, baš mu pričam o ovome pa se čujemo posle. Baj.“
E, izvini što si čekao. Urednica me malo zove, kaže da sam dobar potez napravio. Prodavat će se knjiga kao mlijeko. Imamo hit, što bi reko Mića Vukašinović.
A budala uvijek bilo. Jedva čekaju da se podele u dvije grupe i da počnu da laju. Stoka smo mi, a ne ljudi. Prava stoka. Kao da smo iz neke Kasabe. Nego odoh sada, treba nešto i po Splitu da se iskenjam, neće se lova sama zaradit.
O AUTORU
