BESPLATAN PRIRUČNIK ZA OPOZICIJU

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ 

Epiktet (grčki filozof, jedan od najvažnijih pripadnika kasnog stoicizma, op. aut.) kaže da su u našem vlasništvu samo dve stvari; prva je moralni izbor, a druga – percepcija, pogled na stvari koje se dešavaju oko nas.

Ostalo ti je dato, na neko vreme,  nešto kao oruđe pa šta sa njim uradiš.

Pretpostavimo, ali samo pretpostavimo da smo do pre 2012. godine imali slobodu, što naravno ne mora da znači da je to hipoteza. I šta smo sa njom uradili pre nego što smo je izgubili?

Ništa, tražili smo još slobode.

Slobodu za mačke, slobodu za kengure, slobodu za neprcane veverice i tu se u međuvremenu izgubila sloboda prosečnog stanovnika Srbije.  Kada kažem prosečan, to je čovek koji je više Era Ojdanić, nego Vlada Divljan. Zapravo, nije ni Era Ojdanić. Era Ojdanić ima uspešnu karijeru zabavljača, ima novca i ima redovan seks, znači spuštemo se još jednu stepenicu niže.

To je čovek koji ima osnovnu školu, koji radi u zoni sive ekonomije, i koji zabavu neće potražiti gledajući operu ili gledajući Tarkovskog, nego nešto jednostavnije, neke lake note, ili po stoti put repriziranu seriju koja mu neće opteretiti sivu masu moždanu.

Koliko god takav arhetip bio nesvestan ili ga mi potcenjujemo, on ipak postaje svestan kada mu zakrče crveva i te stvari.  Jer, meditacija ne ide na prazan želudac. Njemu ne treba mnogo, jedna plata od četrdesetak hiljada dinara mesečno, i eventualno neka nabudžena ministarka na TV programu sa podebelim butinama, da diskretno zabalavi na nju dok žena pravi ručak u kuhinji, i što se njega tiče, on je osvojio slobodu.

Postao je slobodan, te mu ta sloboda onda daje i drksosti da gleda emisije na Ju Tjubu o vanzemaljicma i najstarijim narodima na svetu. Postaje još slobodniji, jer sa njegove tačke gledišta, on prikuplja mudrost i znanje. Znači rešen mu je iproblem praznog želuca, ali sada može biti dovoljno kuražan pa da postane i duhovno prosvetljen. Jer kako bi rekao Aligrudić u Sjećaš li se Dolly Bell: Prvo materijalna baza, pa teko nda duhovna nadogradnja.

Prošetati do obližnjeg mitinga, videti Vladimira Putina, glasati po naredbi i za sve to uzeti koji dinar, za njega nije gubitak slobode. To mu još više daje na važnosti. Dobio je novac da glasa, dobio je novac da ode da ga Putin pozdrav. Hej, Putin ne bilo ko. I to baš njega, njega zato što je na ispravnoj strani.

Uživajući svoju slobodu, on ne mari mnogo za evropske arbitre i njihove izveštaje o pokradenim izborima, diktaturi, i auturi… autorit… kako se već kaže, režimu. Ne zanima ga mnogo ni zagađen vazduh, svakako će da se mre, zar nel? Od nečega se mora umreti, često izgovara naš novi slobodan čovek.

I dok, dva miliona ljudi uživa u slobodi, pojedinci počinju da se guše. Zbog čega? Jer su zanemarli tu brojku od dva miliona ljudi koji su bili ugušeni od megalomanske priče o Evropi, njenim blagodatima, čarima i opojnim zadovoljstvima koje će nam ona dati ako budemo dobri.

I sada, opravdano razočarana manjina pokušava da ubedi ogrmonu većinu kako njihova sloboda nije dovoljno slobodna i da je to sranje, da ne valja. Tj. zapravo ni ne pokušavaju da utiču na njih. Nazivaju ih krezubima, sendvičarima. Odrekli su ih se.

Okej, hajde hipotetički. Ja mogu pojesti govno i reći, jaoj, mnogo je lepo ovo govno, hajde dođi sa mnom da jedeš govno. I skupiću još dva, tri eventualno četiri ludaka.

Ali da li je moguće da ubedim dva miliona ljudi da sa mnom jedu govno jer je ono mnogo lepo? Čak i uprkos ako imam sve medije, i ako sam sklon laganju?

Opozicijo i ljudi koji imaju opoziciona shvatanja, počnite da volite novog slobodnog čoveka u Srbiji. Za početak, bar ga nemojte mrzeti. Tada možda i bude hteo da vas sasluša. Ali samo možda, jer su mu suštinski svi problemi koji su ga ranije tištili rešeni.