ANALIZA JEDNE POLITIČKE PROŠLOSTI: ALEKSANDAR VUČIĆ

Srpske napredne stranke bez Aleksandra Vučića nema, ali, nije on jedini koji se u ovoj stranci ogrešio o zakone, pravdu, moral i etiku. Izlazne strategije se već uveliko kalkulišu što je možda i najznačajniji indikator da se vladavini SNSa bliži kraj.

PIŠE: Adam PAKAI

Politički sistem u Srbiji, vladavina prava i medijskih sloboda progresivno se pogoršava skoro celu deceniju. Okolnosti koincidiraju sa dolaskom na vlast Aleksandra Vučića, političkog naslednika Slobodana Miloševića koji je promenio retoriku kako bi stekao nepohodnu podršku zapada.

Forma njegovog političkog nastupa promenjena je samo za spoljnu upotrebu dok je na unutrašnjem planu nastavio da mobiliše simpatije glasača manipulišući neprihvatiljivim stavovima, kao što su ksenofobija, nacionalizam, afektivni oblici mržnje.

Procesno posmatrano njegova vladavina je retrogradni proces srpskog drušva i države koji je ovu zemlju vratio na početak političke evolucije koju je pokušao da pokrene Zoran Đinđić, nakon Miloševićeve smene.

Slobodan Milošević je u svojoj vladavini koristio resurse kriminala, kartelizacije tržišta i šverca koji je nastao kao posledica njegove izolacionalističke politike.

Aleksandar Vučić je kao deo sistema njegove vladavine bio sposoban da mobiliše ne samo domaće ekonomske aktere, nego i strane investitore koji se vode istim vrednostima: korupcijom, odsustvom etike. Zbog toga je Srbija danas zapravo u većem problemu nego što je bila na kraju Miloševićeve vladavine.

OPOZICIJA? ŠTA JE TO? 

Opozicija sa druge strane nije u stanju da odgovori ni na jedan zahtev  glasača kojima je represivna  Vučićeva vladavina izazvala takvu količinu revolta da je trenutno najpolularnija ideja u borbi protiv Vučića radikalizacija sukoba i napuštanje političke borbe.

Opozicija u celoj deceniji nije uspela da iznedri lidera, političku formaciju ili skup organizacija koje bi postigle bilo kakav uspeh u sudaru sa Vučićevom kombinacijom organizacije koja pored politike,  uporišta u sumnjivim biznisima ima bitno težište u organizovanom kriminalu.

Glasači vrlo jasno prepoznaju nedoraslost opozicije u bilo kakvoj vrsti konfrontacije sa vlastima i zbog toga napuštaju politički sistem bojkotijući izbore. Opozicija nije shvatila poruku da je bojkot izbora ocena i njihove efikasnosti a ne samo nesporno problematične vladavine Aleksandra Vučića.

Kad “policija” radi posao policije, a “naprednjaci” sprovode “demokratiju” nad opozicijom

Dok se represija pojačava, Srbija polako klizi ka radikalnijim scenarijima politički obračuna postavlja se pitanje šta je moguće uraditi?

ZAKONOM OBAVEZNO GLASANJE,
DRAKONSKE KAZNE ZA BOJKOT IZBORA
 

U političkim zahtevima koje je imala priliku da uz pomoć EU nametne, opozicija nije prepoznala karateristike glasača koji su protivnici Aleksandra Vučića.

Činjenica da oni nisu u stanju da mobilišu većinu ne znači da autokratska vladavina nije izazvala bes kao masovnu pojavu i da ne bi bila kažnjena na izborima odbijanjem po svaku cenu da neko da glas Aleksandru Vučiću.

Bilo da opozicija nastupa kao ujedinjena ili razjedinjena oni su jedina alternativa na glasačkom listiću koju se nalazi i ponudi.

Opozicione stranke nisu uspele da glasače koji su protivnici motivišu da na izbore izađu ali su prevideli činjenicu da njihova efikasnost nije jedini način povećanja izlaznostit na izborima.

Izborna krađa koja je odlukom srpskog pravosuđa prošla nekažnjeno

Vlast je to prepoznala i demotiviše glasove koji bi glasali za „bilo koga“ osim za njih.

Konstatni spinovi, približavanje i udaljavanje od pojedinih opozicionih formacija i konvencionalni oblici represije pokazali su se kao efikaniji način u kontrolisanju izbornih rezutata od uslovljenih glasova, ucenjenih glasača i svih drugih izbornih pritisaka.

Opozicija nije pokazala političku zrelost da izađe sa jednim jedinim zahtevom u kom svi dobijaju podjednaku šansu.

Taj zahtev koji cela opozicija Srbije nije mogla da smisli je: Hitna promena zakona o izborima kojom se uvodi obavezno glasanje sa kaznama u vrednosti  1.000 evra.

To bi bilo to, jedan zahtev, jedna rečenica koja ujedinjuje celu opoziciju i koju Evropska komisija može da postavi kao uslov. Apstraktni zahtevi opozicije završili su tako što Evropska komisija nije imala sa kim da priča o politici u opoziciji, a ne u vlasti!

Taj isti zakon postoji u Grčkoj koja je članica EU. a veći deo opozicije letuje Grčkoj! Ovaj zahtev bi podjednako pokrivao sve političke spektre, nema ideološki predznak, ne vraća Kosovo i ne odriče ga se!

LOS PEPES

Početkom devedestih Kolumbiju je kao društo određivao narko-kartel globalno prepoznatljiv po Pablu Escobaru. On se nije direktno mešao  u politiku ali je eliminisao sve političke kandidate koji su bili spremni da se sa kriminalom obračunaju.

Los Pepes nastaje kao samoorganizovana grupa ljudi koju su činili građani čije je članove porodice ili bliske prijatelje pobio Eskobar. Ova organizacija bila je naoružana i spremna da se suprotstavi korumpiranoj policiji kao i jedinicama ubica koje je predvodio narko-kartel.

Vremenom oni su počeli da preuzimaju oružane akcije u kojima su žrtve bile nižerangirani članovi kriminalnog kartela ali pre svega korumpirani policajci, sudije koje su oslobađale članove kartela i novinari koji su afirmativno pisali o  kartelu.

Svojim akcijama oni nisu direktno uticali na funkcionisanje kartela, već su kažnjavali “saradnike” kartela, nakon čega nije nužno dolazila osveta. Mete su bile lakše, dostupnije, bilo ih je više.

Na taj način niži “saradnici” našli su se između dve vatre. Ne uraditi ono što od njih traži kartel i zbog toga poginuti ili uraditi ono što traži kartel – pa zbog toga poginuti.

Los Pepesi su zapalili Eskobarovu kolekciju automobila

Deo policije koji nije bio korumpiran posmatrao je ovaj pokret sa simpatijama iako su to bile nasilne, protivzakonite akcije. Postojali su i oficiri koji su uspostavili kontraobavštajne veze sa ovim pokretom.

Desetkovana politička opozicija sa vrlo malim uticajem nije komentarisala ovaj pokret.

Ovaj pokret nije imao suštinsku ulogu  u eliminaciji Eskobara, ali je bitno uticao na kreiranje atmosfere i narodne podrške da jedan “omiljeni dobrotvor” postane žrtva.

ZAŠTO O OVOME PIŠEMO?

Zato što se opravdano nameće pitanje da li iole postoji klima za stvaranje sličnog pokreta u Srbiji? Odgovor je jednostavan: da! Stavovi željni nekog nivoa (istina isključivo političkog) obračuna se sporadično pojavljuju u  spoljnom okruženju opozicione politike.

Bes koji je probuđen usmeren je na konkretno Aleksandra Vučića i njegovo neposredno okruženje, dok se agresija ispoljava na niže članove SNSa ograničava na psovke i pretnje.

Kada se prvi put desi da članica SNSa bude napadnuta na ulici jer je učestvovala u krađi izbora u Negotinu, kada se desi da poleti kamenica u komšilku na suštinski nebitnog novinara koji je deo armije ljudi koji učestvuju u medijskom teatru vlast Srbije neće moći da zaštiti sve one koji su deo mehanizma vladavine.

Tada počinje da se urušava kartelski organizovana struktura vlasti na najnižim nivoima.

Čin opravdanog revolta ili “vandalski akt bezumne mržnje”? 

Los Pepes je bio oružana formacija samo zbog toga što  su njegovi aktivisti bili žrtve oružanog nasilja. U Srbiji to nije slučaj, ali radikalizacija nasilja koje na dnevnom nivou trpe građani Srbije vodi do fizičkog nasilja usmerenog na anonimne i suštinski nebitne članove Vučićevog kartela.

Ova vrsta javnog linča i stigmatizacije dešava se po sopstvenoj inerciji na kioscima kad neko kupi neki od provladinih tabloida. Javni linč je već počeo da se širi sa mikro nivoa na makro nivo.

Obična policija već dugo sa simpatijama gleda na docrtavanje Hitlerovih brkova na Vučićevim plakatima.

Navijačke grupe koje se stalno sukobljavaju još nisu dobile “politički brend”, ali se u poslednjih godinu dana sve jasnije vide sukobi i na tom nivou, gde su jedni – lojalni Vučićevoj kamarili, a drugi (nad)opozicioni. Pitanje je dana kada će izbiti ozbiljniji, globalni sukob među njima.

Sve češće skandiranje na stadionima u Srbiji

Do tog procesa neminovno dolazi sa spoznajom da se ništa neće promeniti samo od sebe dok se ne promeni situacija na terenu. Vlast i Vučić su zaštićeni funkcioneri koji ovakvim grupama ostaju nedostižni i bilo kakva akcija protiv njih je po definiciji u zakonodavstvu – terorizam, a ni njihova represija nije izazvala revolt ovog obima.

Sa druge strane aktivistkinja SNSa u Negotinu koja je snimljena kako uzima spisak  sigurnih glasova i krade izbore je i dalje civil, bez svog obezbeđenja u provinciji.

Napad na nju je izgred koji neće biti bitna vesti. U slučaju da u napadu ne bude povređena to neće biti vest uopšte jer ni vlastima ne odgovara da u svom mehanizmu šire strah.

To je logika Los Pepesa koja se polako kristališe kao oblik političkog delovanja koje će se, vrlo verovatno, uskoro pojaviti u Srbiji.

FRAKCIJE U SNS

Do sada su jedine promene u SNS nastale kao posledica unutrašnjih obračuna.

Nijedan spoljni faktor nikad nije uticao na unutrašnji poredak ove stranke. Nezavisno da li se radilo o učestvovanju u saobraćajnoj nesreći sa smrtnim posledicama, nameštanju brojeva u državnoj lutriji ili povezanosti sa kriminalom.

Nijedan skandal vezan za funkcionere ove stranke nije rezultirao smenom a kamo li nekom krivičnom odgovornošću.

Hronika naručenog smenjivanja 

Tako dolazimo u situaciju da predsednik javno brani  uzgajivača droge i javno napada policajca koji ga je uhapsio i ako je u tom trenutku odgovorni ministar policije član SNS-a te postoji politilčka odgovornost stranke, njenog predsednika i njenog ministra.

Po strukturi SNS jeste organizovan kao politička stranka ali on  funkcioniše kao preduzeće koje ima svoje profitne sektore i centre moći koji su često izmešteni iz same stranke.

Bilo da je u pitanju  NGO East West Bridge koja predstavlja lokalnu ispostavu Trilaterelne komisije ili da je u pitanju firma koja se bavi naplatom karti u autobusima – Bus Plus.

Svaka organizacija koja funkcioniše unutar intersene sfere ove stranke ima svoja zaduženja, zadate ciljeve i predstavlja deo organizma. Koliko su same organizacije efikasne, solventne i doprinose vladavini, toliko raste i njihov uticaj unutar vladajuće partije.

Zbog toga se često dešavaju problem sa lobiranjem, da se kompanije dogovore sa SNS-om, jednim funkcionerom ili organizacijom iza koje se oni kriju a onda u unutrašnjem obračunu interesi kompanije ne dobiju podršku jer se neko od konkurencije dogovorio sa drugim funkcionerom koji je bio efikasniji.

Tako lobirana pobeda postaje deklarativna a praktično konkurencija dobija interese koje je prvobitna kompanija pokušala da izdejstvuje sa sebe.

U praksi, to je sistem koji funkcioniše kada se pojavi kompanija koja hoće da eksploatiše jedan izvor vode dobija sagovornika koji to može da im obezbedi.

U isto vreme neki drugi funkcioner SNSa kreće da nudi isti izvor i iste uslove ekspolatacije konkurenciji po većoj ceni.

U ovom scenariju na kraju pobeđuju oni koji daju više novca a često se dešava da funkcioneri ne predaju kompletan koruptivni prihod stranci. (Aleksandar Jovičić – uhapšeni predsednik opštine Palilula, Beograd).  Ovi tinjajuću sukobi s vremena na vreme eskaliraju i izraženiji su u provincijama nego u centrali zbog odsustva autoriteta.

“OPOZICIJA” I POZICIJA 

Nijedna stranka u istoriji višestranačja u Srbiji nije imala tako duboke podele i izražena neprijateljstva kao SNS u ovom trenutku.

Situacije u kojima jedan predsednik optužuje svog ministra i potpredsednika stranke za krivična dela učinjena u mandatu koji mu je sam dodelio predstavja politički nonsens. Isti takav nosens predstavlja činjenica da je isti i sada ministar, samo drugog ministarstva.

Da li će sudstvo nakon ovog stava ostati neutralno? 

Zbog toga su niži nosioci vlasti SNSa  u nekim slučajevima svesni toga da moraju da se obezbede za budućnost koja je u ovoj stranci neizvesna.

Tako su u svoj sistem vladavine uključili pojedince koji su nastupali kao fiktivna opozicija (LDP Čedomira Jovanovića, predstavnici Dosta je bilo – Saše Radulovića) koji pokreću lokalne pokrete.

Politički gledano to je “sredina” koja je prihvatila SNS kao vlast i izbore kao regularne ali zastupa pojedine opozicone stavove, uglavnom one o kojima je SNS spreman da raspravlja.

Formalno, ova konstruktivna opozicija uz podršku pojedinaca iz SNSa kreće da formira lokalne pokrete, regionalne ili usmerene političke ideje (poljoprivreda, ekologij, romski pokret).

Njihov politički udeo u glasačkom telu određuje sam vladajući SNS obezbeđujući im parlamentarno prisustvo u  manjem procentu kako bi formirali sliku pluralizma vlasti.

Ovakvi pokreti kontrolisane opozicije predstavljaju vrstu katalizatora jer nemaju ograničenja u komunikaciji sa onim delom opozicije koji ima rigidni stav i zaheteva odgovornost SNS za sve učinjeno u toku njihove vladavine.

OMEKŠIVAČ

Takav trend otvara mogućnost  “presvlačenja” jer pored toga što je otvoren prema pojedinicima iz opozicije koji menjaju svoje stavove i spremni su da učestvuju u vlasti, ostavlja mogućnost u kasnim etapama i prelazaka iz SNS u formalno opozicione političke formacije.

Na ovaj način se uz podršku SNSa ili pojedinaca iz ove strane formira opozicija “mekših” stavova koja u trenutku svoje inicijacije ima veći rejting nego što je to stvarnost.

SNS bez Aleksandra Vučića nema ali nije on jedini koji se u ovoj stranci ogrešio o zakone, pravdu, moral i etiku.

Njegovi radikalni istupi i prisutnost stvorili su sliku da je on lično jedini problem Srbije što nije istina. U istoj stranci sede, isti politički plen dele sa njim neki drugi ljudi koji se sklanjaju iz javnog života a viziju svoje političke budućnosti traže u Srbiji u kojoj nema SNSa i Aleksandra Vučića.

Izlazne strategije se već uveliko kalkulišu što je možda i najznačajniji indikator da se vladavini SNSa bliži kraj.